Quantcast
Channel: Ana Todorović Radetić | Prevodioci.co.rs
Viewing all 90 articles
Browse latest View live

Alo bre, kako to pričaš?!

$
0
0

Piše: Nemanja D. Milinović

Bre je vrlo česta uzrečica u Srbiji. Ljudi je koriste u različitim kontekstima. Ponekad je koriste kao suštinski nevažan komunikacijski detalj, a ponekad može pratiti uzavrelu raspravu uskomešanih emocija. Danas, bre uglavnom nema uvredljiv karakter, što me navodi na pitanje da li je ova uzrečica ikada imala takvu konotaciju.

Alo bre

Ponekad bre može poslužiti kao vid raspoznavanja teritorijalne pripadnosti unutar štokavskog područja. Tako sam na jednom od brojnih putovanja po Hrvatskoj, saznao da je bre uzrečica po kojoj stanovnici nekih delova ove zemlje raspoznaju Beograđane. Njima je možda ova reč bila donekle strana, kao i meni, premda je nikada nisam koristio.

Naišao sam na više pretpostavki o poreklu ove reči. Iako mi je nezanimljiva i, ako smem biti iskren, stvara odbojnost prema pripadnicama lepšeg pola koje je koriste, zainteresovalo me je da se usmerim na dve pretpostavke o njenom nastanku, te da se zavisno od njihove jačine opredelim za meni uverljiviju.

Moja bivša profesorka grčkog dovodila je u vezu reči bre i moron (budala, maloumnik), koja potiče od istoznačne starogrčke imenice, a bila je i deo zvanične terminologije u polju medicine i psihologije. Ova reč u starogrčkom jeziku ima muški, ženski i srednji rod: μωρός, μωρά, μωρόν, koje bih uslovno preveo kao moron, moronka, moronče. Imenica muškog roda μωρός menja se po pravilima II (O) deklinacije, pa će u vokativu glasiti μωρέ. To je još jedna uzrečica koju čujemo u nekim delovima Srbije, s tim da je srbizirana, pa akcenat nije na poslednjem slogu. Kad neko počne da mi se obraća sa slušaj more, znam da pokušava da me ubedi u nešto za šta baš nisam zainteresovan. Međutim, ta osoba me takođe (ne)namerno naziva budalom, jer μωρέ bi doslovno značilo budalo, maloumniče. Moja profesorka držala je ključnim to što su Turci, pri osvajanjima Vizantije i balkanskih prostora, dolazili u aktivan dodir sa grčkim jezikom. U nemogućnosti da ovu reč čuju pravilno, interpretirali su je kao mre, koje je prešlo u bre, te je preko Turaka ovakva uzrečica zaživela u našim krajevima. Lingvista Abdulah Škaljić definiše bre kao turcizam. Ipak, može li reč biti turcizam, ukoliko potiče iz grčkog?

Druga pretpostavka o uzrečici bre takođe dovodi u pitanje njeno tursko poreklo. Na razmišljanje o ovoj reči, posebno me je podstakao Igor Mandić, esejista, kolumnista i književni kritičar. On veruje da je reč bre panbalkanski grecizam i dovodi ga u vezu sa dalmatinskim izrazom brale. Iako nisam siguran da se bre može, u kontekstu grčkog jezika, vezati uz pojmove brat, braca ili brale, Mandić me je inspirisao da ne razmišljam toliko o etimologiji, već o nameri ove reči. Istina je da se u pojedinim delovima Dalmacije koristi izraz brale, pa ima smisla pretpostaviti da je u nekoj od skraćenih verzija brale moglo evoluirati u bre ili se semantički poistovetiti sa tim pojmom. To bi značilo da pojmom bre drugoga oslovljavamo bratom. Međutim, izgleda da se na ovom temelju, pored pitanja etimologije reči, javlja novo pitanje: kako današnji govornici poimaju bre? Setimo se takođe da u južnim i jugoističnim delovima Srbije možemo čuti uzrečicu be. U Nišu ponekad kažu a be bate što je dijalektna verzija uzvika a bre brate, gde vidimo nesumnjivu vezu između imenice brate (dalmatizma brale) i bre.

Bez obzira na etimološke pretpostavke koje nastaju, zahvaljujući turbulentnoj istoriji Balkana protkanoj brojnim kulturnim uticajima i jezičkim interakcijama, kod ovakvog primera bih pretpostavio da je važnije usmeriti se na značenje reči, a ne na njenu genetsku strukturu i etimološko dekodiranje. Ako pažljivo osluškujemo sopstveni jezik, primetićemo koliko je pojam brat zastupljen u kolokvijalnom govoru. Čak i pri definisanju rođačkih odnosa, naša kultura kao da je potpuno obezvredila imenicu brat. Tako su i dalji srodnici braća, pa ih označavamo istim pojmom kao i osobu sa kojom delimo iste roditelje.

Svestan da su ovo tek dve u mnoštvu pretpostavki, teško mi je proizneti konačan, a ipak pouzdan zaključak. Ipak, kada mi se neko obrati sa bre, pretpostaviću da me ne oslovljava sa maloumniče, već sa brate, pa ću u skladu sa tim pokušati da zauzmem prijateljski stav.


Grčki jezik – Zvuk starine i tradicije

$
0
0

Piše: Nemanja D. Milinović

Kratki presek vekova

Jezičke porodice su među prvim lingvističkim zanimljivostima sa kojima se srećemo u detinjstvu. Još smo kao deca učili imena najbrojnijih evropskih jezičkih grupa, nakon čega lakše uviđamo sličnosti i razlike među jezicima unutar istih. Međutim, postoje mnogi jezici koji ne pripadaju nijednoj dominantnoj grupi. U Evropi, grčki je takođe jedan od njih.

Mapa Grčke

Mapa Grčke

Na stablu hipotetičke lingvističke makrofamilije Borean, grčki jezik pripada indoevropskim jezicima. Naime, Borean se deli na dve grupe: Nostratic i Dene-Daic. Potom, makrofamilija Nostratic deli se na više grana, od kojih je jedna evroazijska. Evroazijska jezička porodica ima brojne podgrupe, od kojih nam je posebno bliska indoevropska. Unutar indoevropske jezičke porodice odvojeno se razvija helenska grupa jezika od kojih su do danas preživeli savremeni grčki jezik i cakonski (τσακώνικα), koji je zastupljen u delovima Peloponeza.

Grčki alfabet

Grčki alfabet

Istorija grčkog jezika kompleksna je samim tim što pojam helenski ne obuhvata samo jedan jezik, već čitav niz jezika, dijalekata i dijalekatskih grupa utemeljenih na zajedničkoj osnovi. U grupu helenskih spadaju dorska, mikejska i eolska dijalekatska grupa. Dorska grupa obuhvata severozapadni grčki. Iz dorske grupe razvio se već pomenuti cakonski. U eolsku grupu spadaju egejski, beotijski i tesalski, dok se iz mikejske grupe izdvaja arhajska dijalekatska grupa sa arkadskim i kiparskim. Mikejski je takođe dao impuls kroz atički i jonski dijalekat. Iz atičkog dijalekta razvili su se klasični grčki jezik i kojne (κοινή) koji je tokom vekova evoluirao najpre u vizantijski grčki, a potom u savremeni, odn. novogrčki koji poznajemo danas.

Od Vizantije do danas

Kojne dijalekat ima posebnu važnost za savremeni grčki jezik. Od IV veka stare do IV veka nove ere služio je kao engleski jezik tadašnjeg mediteranskog sveta. Sporazumevanje trgovaca iz različitih oblasti i celokupna komunikacija uspostavljana je posredstvom ove lingva franke. Čak je i Novi Zavet pisan ovim jezikom, a i prevođenje čuvene Septuaginte izvršeno je sa jevrejskog na kojne grčki. Kojne je imao široku zastupljenost u tadašnjem grčkom svetu, pa nije neobično što se baš on nametnuo kao osnova za naredne faze grčkog jezika.

Vizantijski period grčkog jezika trajao je sve do pada Konstantinopolja 1453. U to vreme, grčki je bio u zvaničnoj državnoj upotrebi. Tokom vizantijskog perioda dogodila se većina fonoloških i gramatičkih promena, koje su produbile razliku između starog grčkog i savremenog grčkog jezika. Sa druge strane, iako je teško podvući preciznu lingvističku granicu, može se reći da je razvoj savremenog grčkog jezika počeo sa padom Konstantinopolja i nestankom Vizantije.

Mozaik u Aja Sofiji

Mozaik u Aja Sofiji

Tokom postvizantijskog perioda, grčki je prolazio kroz izvesno dvojezičje u kojem su lokalni dijalekti koegzistirali sa otmenim pisanim jezikom. Ova koegzistencija posebno je došla do izražaja tokom XIX i XX veka. Godine 1830. kada je stvorena nova grčka država, peloponeski dijalekat bio je usvojen kao govorni jezik iz kojeg je nastao dimotiki (δημοτική) varijetet. Istovremeno se razvijao i koristio varijetet katarevuza (kαθαρεύουσα), što je bio pisani grčki jezik, zasnovan na ideji tradicije i čistoće u odnosu na inostrani leksički uticaj, a kroz bogaćenje arhaičnim grecizmima. Grčka vlada je 1976. dimotiki proglasila jedinim zvaničnim i standardnim jezikom savremene Grčke, iako pojedini lingvisti smatraju da u grčkom do danas postoje elementi dvojezičja.

Vreme za put uz Siamos Tours

U vreme kada sam bio srednjoškolac, priznajem da mi je latinski jezik bio poput predaha u odnosu na starogrčki. Mnogo sam toga zaboravio, ali pamtim da je komplikovan. Pogrešno je misliti da poznavaoci starogrčkog sa lakoćom uče savremeni grčki. Grčki se vekovima menjao. Istovremeno ga je oblikovalo mnoštvo brojnih dijalekata i varijeteta sa područja koja prevazilaze granice savremene Grčke, među kojima svaki ima sopstvene osobenosti.

Kad pomislim na Grčku, skoro uvek se setim filma Moja velika mrsna pravoslavna svadba iz 2002. To je stereotipna američka komedija, satkana od površnih pogleda američkih režisera, a u cilju jeftinog zabavljanja na račun, ipak prefinjene evropske kulture. Pamtim scenu kada muškarac vozi decu objašnjavajući kako je svaka engleska reč potekla iz grčkog. Deca bi nabrajala reči, a on bi objašnjavao grčki koren svake od njih. Ova šaljiva scena inspirisala me je da razmišljam o slovenskim, engleskim, italijanskim… rečima. Iznenađujuće je koliko reči zaista potiče iz grčkog, a da to ne bismo ni pretpostavili. Ponekad mnogi pojmovi, koje poznajemo kao latinske, izvorno su grecizmi.

Nacionalna biblioteka u Atini

Nacionalna biblioteka u Atini

Od onih koji češće putuju, čuo sam da Grci i danas vole, kada turista zna bar neku starogrčku reč. Bio sam u Grčkoj, ali tada nisam proveravao koliko je današnjim Grcima važan jezik predaka. Možda bi bilo korisno provozati se ponovo do Soluna ili Atine, posetiti veće gradove, pa tada, osim ustaljenih tržnica čuvenih po cenkanju, obići još neka javna mesta, naučiti poneki arhaizam, pa lično proveriti kako današnji Grci reaguju na sopstvene starine. Kako im zvuči kada stranac koristi delove njihovog jezika – Homerovog jezika, Platonovog jezika, jezika Isusovih jevanđelista i mnogih koji su zadužili našu civilizaciju, misleći i stvarajući na grčkom.

Lapsus calami –омашка пера (омашка у писању)

$
0
0

Пише: Наташа Живковић

Сви смо већ одавно научили да је човек утолико вреднији колико језика говори. Поставља се само питање да ли говорити једним језиком значи и познавати тај језик. Ако смо решили научити неки страни језик и тиме обогатити лични и друштвени живот, било би пожељно да смо овладали матерњим и да га познајемо. Дакле, полазиште је увек матерњи језик, а знати га подразумева да правилно говоримо и пишемо у складу са језичком нормом или бар да томе тежимо.

Lapsus calami

Lapsus calami

Сваким се језиком, био он писан или не, може по суду самих његових представника говорити боље или лошије, што значи да се сваки језик и може и мора научити; а језик без норме не би се могао ни учити ни употребљавати(Р. Бугарски).

 Познавање, прихватање и примена ортоепске, ортографске, морфолошке синтаксичке, лексичке и стилистичке норме само су кораци у овладавању стандардним језиком, тим престижним језичким варијететом. „Нормираност је већа у писаном него у говорном језику, у изговору, правопису и граматици, него у лексици и стилу; у стручном него у општем језику“.

Прича о писмености је увек актуелна, а студије, истраживања и бројни радови сведоче о не тако блиставој реалности. Сада смо сви препознали да је реч о омашкама и ево нас код наслова oвог текста – омашка пера (трске) или омашка у писању. Радно поље или изазов за једног лектора, онога који чита и поправља текст најпростије речено. То поправљање текста не подразумева само познавање и примену ортографске норме (правописна правила) већ и свих оних других правила и узуса које смо само споменули. Проналазимо их у граматикама, правопису, речницима и другим језичким приручницима и то је оно на шта се ослањамо. Правописни уџбеници и приручници су још један о предуслова квалитетне лектуре. Подразумева се да морају да буду усклађени са правописном нормом.

Правопис српског језика Матице српске из 2010. чији су аутори: Митар Пешикан, Јован Јерковић и Мато Пижурица (измењено и допуњено издање Правописа српског језика Матице српске из 1993. године и у поновљеним издањима 1994. и 2002) важећи је правопис данас.

У списак обавезне литературе, поред Правописа (важећег), већина лектора ће укључити Речник језичких недоумица Ивана Клајна, Српски језички приручник П. Ивића, И. Клајна, М. Пешикана и Б. Брборића, Правописни речник српског језика Милана Шипке, Велики речник страних речи и израза М. Шипке и И. Клајна…

Процес читања и језичког поправљања текстова (лектура) и исправљања штампарских грешака (коректура), слободно можемо рећи, јесте процес `брушења` текста, проналажења најбољег решења јер свака реч мора бити исправно написана, свака реченица мора бити јасна, потпуна, стилски уобличена. Води се рачуна о склопу реченице, о избору речи и обрта, о значењу речи… Не заборављају ни лектори Киплингову мисао „Речи су најмоћнији лек који је човечанство користило“, али би и овде додали – правилно написана и употребљена реч.

Нажалост, често пред собом имамо текст који бисмо могли назвати сировим материјалом. Није тајна да многи новински текстови не подлежу лектури и коректури; неретко се занемарује и при штампању других публикација. Не треба напомињати колико је значајно место лектуре у издавашту. Проблем је у недостатку знања, у нестручности, у брзини размене информација, у темпу који не даје простор за тако фина поправљања која лектура нуди. Поред знања и умења, потребно је време које бисмо над тим текстом провели. Тада би свака реч нашла своје место, открила свој пуни сјај… Тада би мисао била јасна… Тада би читалац пловио редовима без застанка… Доживљај би био потпун, а добитак вишеструк.

- На жалост, многи не/познају правопис. У/ствари, он их и не/интересује. Ничег(шта) не читају, па зато и не/могу да пшу(и) правилно. Не достаје им   образовање, а на изглед га имају, завршили као неку Школу. И ставрно не/знам што се љуте на мене кад им то кажем.
- А хоћеш ли се ти наљутити кад ти будем рекао да си и ти подоста грешила?
- Ја?! Ја никад не/грешим!

Ево једног илустративног примера из приручника 365 језичких цртица (за све оне који желе да говор и пишу правилно) Виолете Бабић. Ако одлучите да погледате ово занимљиво издање, страна на којој је и горе наведени пример открива лекторске и коректорске знакове који су коришћени при ручном исправљању текста. Данас више није актуелна црвена оловка. Техника је узела примат, рекли бисмо олакшала рад, али најбољи начин да научите лекторисање јесте управо рад на ручно коригованим текстовима уз искусног лектора.

Изговорена реч се не може вратити, а написана се може поправити све до оног тренутка када се слова отисну на папир за који често кажу да трпи све. Ту шансу, простор за исправљање не треба пропустити. Није ствар у томе о чему говорите или пишете, већ како то чините!

Prevođenje knjiga

$
0
0

Piše: Vesna Marković

Kada uzmete u ruke novu knjigu, uzbuđeni i željni da što pre krenete da uživate u njoj, da li ikada otvorite prvu stranu i pročitate impresum? Da vidite, ako je u pitanju strani autor,  kako se knjiga zove u originalu, ko je prevodilac, lektor, itd. Verujem da veoma mali broj čitalaca tako nešto uradi.

Prevođenje knjiga

I sama sam bila od onih koji zgrabe knjigu, pročitaju uvodnu reč ili posvetu i odmah prelaze na glavnu stvar. Bar do onog trenutka kada sam i sama počela da se bavim prevođenjem.

Kada sam na fakultetu počela intezivno da čitam knjige na engleskom jeziku, primetila sam da, osim što naravno pratim radnju samog romana, pokušavam i da razmišljam o tome kako bih neke segmente prevela. Čitam, apsolutno sve razumem, ali opet shvatam da mi je veoma teško da pojedine delove i prevedem. Barem ne na onaj način da to zvuči pitko i prirodno na srpskom jeziku, a i da se izbegne zapravo prepričavanje svojim rečima onoga što je napisano. Još tada sam spoznala koliko je to težak i ozbiljan posao.

Prilikom prevođenja knjige treba se, pre svega, dobro organizovati jer prevođenje nije serijska proizvodnja koja se odigrava na fabričkoj traci. Idealno je prvo pročitati neke delove knjiga da bi se stekao opšti utisak o samoj knjizi. Tema, žanr, stil. Tada znam koje rečnike da koristim i koji sajtovi mi mogu biti od pomoći. Lično, volim da malo „izguglam“ o samom autoru i pročitam nešto o temi kojom se knjiga bavi. Prevesti knjigu ne znači samo nanizati reči u koliko-toliko smislene rečenice. Treba istinski preneti duh koji provejava, emociju, stav autora i još toliko toga. Da biste to mogli da uradite, i sami morate da osetite i razumete to što knjiga želi da prenese i poruči. Tu prevodilac predstavlja svojevrsni most između autora i čitalaca.

Istraživački rad je takođe sastavni deo prevođenja. Prevodilac može da se sretne sa temama ili podacima o kojima ništa ne zna, a za potrebe prevoda mora imati makar elementarno poznavanje tih oblasti. Osim toga, u knjigama neretko ima obilje slenga, idioma i igre reči. E to je najveći izazov. Naći adekvatnu paralelu u maternjem jeziku, ostati dosledan originalu, a da ipak to zvuči u duhu jezika. Tu istraživački rad stupa na snagu. Prvo treba otkriti i shvatiti „šta je pisac hteo da kaže“. A ponekad to nije nimalo lak posao. Pošto sam prevodilac za engleski jezik, uočila sam da neke fraze ne znače u potpunosti isto u britanskom, američkom i recimo australijskom engleskom; ili imaju drugačiju konotaciju. Dakle i kulturološki aspekt ima svoju ulogu u prevođenju. Isto važi i za srpski jezik. Treba biti obazriv, jer neke reči i fraze koje su apsolutno prihvatljive u, recimo američkom engleskom, u srpskom mogu biti prejake, grube ili čak vulgarne. A svakako može biti i obrnuto. Dakle, cilj prevodioca je da nađe najpribližnije i najidealnije rešenje, a da pritom ne „izda“ pisca i ne zgrozi ili čak uvredi čitaoca.

Najozbiljniji i meni najteži zadatak je kada u knjizi ima (a gotovo uvek ima) igre reči. Često bude čak i neprevodivih segmenata koje se jednostavno moraju ostaviti u originalu, a zatim se kroz fusnotu pruži objašnjenje. Neretko je to jedino rešenje.

Često se desi i da prevodilac dođe do nekoliko rešenja pa mora da odluči koje je najbolje. Tada nije loše pitati druge za mišljenje. Što kolege prevodioce, što bilo koga drugog, nekog budućeg potencijalnog čitaoca. Zašto da ne? Ne treba biti sujetan. Dešavalo mi se da fantastična rešenja za neki prevod dobijem na krajnje neočekivanim mestima i na veoma neočekivane načine. Takođe, dešavalo mi se da iznenada skočim i otrčim do računara jer mi se „prikazao“ taj idealni prevod za kojim sam čitavog prethodnog dana tragala. Zato je dobro voditi neke, nazovimo, beleške. Zapisivati u nekom blokčetu pojedine, problematične pojmove i delove. Kad se prevodi knjiga, ne možete se iznova vraćati i iščitavati sve u potrazi za određenim delom u koji želite da unesete izmene. U samom tekstu obavezno te delove označim nekom bojom, a u blokčetu koji mi stoji pored laptopa zapišem stranu, poglavlje i ukratko u čemu je problem. Na taj način mogu biti znatno brža i efikasnija.

Prevodilac mora imati dovoljno vremena na raspolaganju da se, nakon završenog prevoda, vrati  na tekst kako bi knjiga prošla kroz još jednu, finalnu i detaljnu obradu. Tada može uneti neke sitnije promene, uočiti eventualne greške ili prosto doći do neke nove ideje i inspiracije pa samim tim i nekog boljeg rešenja.

Posle svakog novog prevoda, uprkos pritajenom strahu da nešto nije ostalo „izgubljeno u prevodu“, ostajem ispunjena ogromnim zadovoljstvom što će brojni ljubitelji knjige imati priliku da to delo pročitaju zahvaljujući meni, a i sama bivam bogatija za još jedno iskustvo.

ПРЕГЛЕД СРПСКО-БУГАРСКИХ КЊИЖЕВНИХ И ПРЕВОДИЛАЧКИХ ВЕЗА

$
0
0

Пише: Елизабета Георгиев

Текстом „Близу, а далеко…“ имала сам намеру да на примеру Србије и Бугарске предочим колико се суседне, савремене националне књижевности међусобно познају и колико превођење живи у сенци неких других интереса, комерцијалних потреба издавача, па је квалитет дела које се преводи диригован потребама широке читалачке публике, а не уметничким карактеристикама самог дела.

Српска и бугарска књижевност, јесу и близу и далеко, али увек су се налазиле, сусретале и преплитале на раскршћима бурне балканске прошлости. Текст који следи је кратак преглед тог налажења, сусретања и преплитања. 

Бай Ганьо

Бай Ганьо

Историјски развој јужнословенских земаља у периоду од XIII до XX века, блиске културне, језичке и етнолошке везе, условиле су повезаност на свим пољима културе, а посебно књижевности. Књижевно историјска наука потврђује изражене књижевне везе српског и бугарског народа још у XIV и XV веку  кроз дела Константина Филозофа и Григорија Цамблака који су истовремено припадали и једној и другој књижевности, што говори о великој блискости духовних процеса двају народа. Веза бугарске и српске књижевности наставља се кроз дело Историју славјаноболгарску (1762) истакнутог бугарског књижевника Паисија Хиландарског. Хиландарски у Србији скупља материјал и у Хиландарском манастиру пише своју епохалну књигу која означава почетак културног и историјског буђења бугарског народа.

Бурни XIX век доноси још снажније српско бугарске везе на пољу културе. Доба препорода доводи у везу српске и бугарске писце, па аутори као Вук Караџић, Доситеј Обрадовић, Змај, Стерија и други исказују интересовање за бугарском књигом, а  средином XIX века велики број културне интелигенције Србије и Црне Горе је претплаћен на бугарске часописе Цариградски вестник, Макединия, Българско читалиште. С друге стране, српска штампа се интензивно чита у Бугарској. Занимљив је податак да у то доба у Београду и Крагујевцу ради и први бугарски штампар Николај Карастојанов. У више српских  периодичних издања као што су Српске новине, Гласник Српског ученог друштва, Летопис Матице српске и друге,  тридесетих година XIX века излазе написи о бугарској књижевности као и рекламе за претплату на бугарску периодику и књиге и друго.

Шездесетих и седамдесетих година XIX века у Бугарској се преводе, али и у оригиналу читају дела Доситеја Обрадовића, Јована Рајића, Захарија Орфелина друго. Посебно је популаран Јована Стерије Поповића [1] чија се драмска дела преводе, али и  адаптирају за бугарског читаоца и гледаоца.

Период који следи после ослобођења Бугарске од турског ропства карактерише успостављање још чвршћих бугарско српских књижевних веза које се заснивају на интензивном превођењу дела Јована Јовановића Змаја, Ђуре Јакшића, Његоша, Лазе Лазаревића, Симе Матавуља, Милована Глишића и многих других у Бугарској и превођењу дела Христа Ботева, Љубена Каравелова, Ивана Вазова, Петка Славејкова и других у Србији. Ни карактеристична политичка нетрпељивост и српско-бугарски рат 1885. године није успео да прекине ову везу.

Мелник

Мелник, извор: Bugarskainfo.com

Говорећи о резултатима српско-бугарских књижевних односа од прериода после ослобођења Бугарске до Балканских ратова познати бугарски историчар књижевности Илија Конев истиче: „Колико више их анализирали, толико смо више сигурнији да оне сведоче о веома живим везама, који се остварују између две књижевности у духу њихових националних традиција, и поред неблагонаклоних за то политичких услова

Турбулентни почетак ХХ века који је окарактерисан и Балканским ратовима и Првим светским ратом, у српско-бугарским књижевним везама доноси професионалније зближавање, у смислу озбиљнијег ангажовања и писаца и преводилаца. На бугарској књижевној сцени појављују се писци и књижевни критичари као што су Стилијан Чилингиров, Михалаки Георгиев, Петко Тодоров, те књижевни критичар и историчар Бојан Пенев који добро познају српску књижевност и раде на њеној популаризацији у Бугарској. С друге стране добри познаваоци бугарске књижевности у Србији Јован Скерлић, Бранислав Нушић, Миодраг Ибровац и други представљају бугарску књижевност српској читалачкој публици. Тако у то време у Софији излази антологија српске поезије, а у Београду култна збирка прича Баја Гањо Алека Константинова.

Период између два светска рата је обојен затегнутим српко-бугарски политичким односима, али културне везе нису прекинуте. Велику улогу по питању јачања културних односа између Србије и Бугарске игра Милан Ракић који је у периоду од 1921. до 1927. године био амбасадор Југославије у Бугарској. Период који предстоји до почетка Другог светског рата доноси у Србију преводе Пеје Јаворова, Геа Милева, Доре Габе и других, а у Бугарској се преводи и чита Иво Андрић, Десанка Максимовић [2], Бранислав Нушић. Године 1938. у Софији излази антологија српске поезије и приче за децу. У том периоду бугарску књижевност у Србији активно преводи Синиша Пауновић, а у Бугарској српску књижевност преводе Љубен Божинов, Стојан Георгиев и други.

Период непосредно после Другог светског рата доноси интензиван и плодоносан однос српске и бугарске књижевности. Писци се друже, преводе, раде се анализе националних књижевности. У српским библиотекама  на располагању читаоцима су књиге Елина Пелина, Крума Велкова, Благе Димитрове, док на полицама бугарских библиотека могле су да се нађу дела Андрића, Нушића и других. Политика Информбироа до 1956. године то прекида тако да у Бугарској не излази ни једна српска књига, док у тадашњој Југославији се појављују преводи аутора као што је Ангел Каралијчев, Јордан Јовков, Емилијан Станев.

Шездесете и седамдесете године ХХ века у српско-бугарским књижевним односима доносе нове везе и нове преводе савремених аутора. Преводе се дела Добрице Ћосића, Оскара Давича, Бранка Ћопића, Михајла Лалића, Стевана Раичковић, Десанке Максимовић, Антонија Исаковића.

Велики пријатељ Срба и познавалац српске књижевности, писац и преводилац, Ганчо Савов у свом осврту о српско-бугарском књижевним везама између осталог каже: “Када се говори о културним и, одређеније, о литерарним везама између српског и бугарског народа, чини ми се да ће бити адекватније ако употребљавамо појам узајамност између двеју књижевности, пошто управо она не само полаже основе првих контаката, већ се и касније развија таквом тенденцијом, независно од периода повремених затишја – због једних или других историјских и духовних процеса или због политичке конјунктуре. “ (Савов)

Вида Огњеновић

Вида Огњеновић

Та узајамност српске и бугарске књижевности постоји и данас. Захваљујући подршци Министарства културе Републике Србије по питању превођења савремених српских писаца у Бугарској, те присним односима писаца на нивоу удружења, као што су српски и бугарски ПЕН центри, преводе се савремени српски аутори на бугарски.  И поред тога што ни Бугарску не заобилази плима превођења западноевропских  и америчке књижевности, ипак  интересовање за српску књижевност у Бугарској постоји. Преводи се Васко Попа, Милорад Павић, Драгослав Михаиловић, Данко Поповић, Светислав Басара, Давид Албахари, Данило Киш, Михајло Пантић, Вида Огњеновић, Душко Ковачевић и други.


[1] Стеријине драме су веома утицале на развој  бугарске драмске књижевности.


[2] Десанка Максимовић је позната као искрени пријатељ бугарске књижевности, преводилац и лични пријатељ многих бугарских писаца

Интерпункција [Errata corrige - исправи (своје) грешке]

$
0
0

Пише: Наташа Живковић

Појам интерпункција потиче од латинске речи interpunctio – разлучити, растављати. Оно што бисмо у говору рашчланили и уобличили паузом и интонацијом, у писању бисмо то назначили интерпункцијом. Са растављањем речи срећемо се нешто касније у односу на почетак и развој писмености. Сачувани писани споменици тог периода говоре о развоју писмености код нас. Анализом те грађе може се констатовати да се већ у најстаријим словенским глагољским и ћирилским рукописима, у редовима и између речи, јавља тачка (.), двотачка (:), две тачке и црта (:-), три тачке и црта (.: -), крстолико распоређене четири тачке (.:.) на крају већих целина.

Мирослављево Јеванђеље

Мирослављево Јеванђеље

Зарез се појављује почетком 14. века. „Константин Филозоф у Сказању о писменима (…) тачку назива строка, а зарез междострочије, код познијих коментатора кука. Тачка са зарезом је упитник (;), а двоструко стреласте квачице на маргинама имају улогу знакова навода (››)“. У овим рукописима тачка и зарез се „не могу посматрати као знаци интерпункције“, већ су „врло важан чинилац у песничком и реторском образовању текста“ јер „графички омеђују ритамско логичке целине“ (Ђ. Трифуновић: Азбучник српских средњовековних књижевних појмова).     

Било је покушаја реформисања језика и писма, а тиме и правописа у периоду пре Вука, познатом у историји српског правописа као довуковска (докодификацијска) фаза. Основна карактеристика правописа на преласку из 18. у 19. век јесте велика неуједначеност.

Интерпункција је део Правописа који се односи на писану реч. Јасност писане речи и боље разумевање написаног постиже се правилном употребом правописних знакова или интерпункцијом. Правописни знаци се допуњују белинама између речи и великим словом на почетку реченице. „Српска интерпункција у основи је логичка и служи бољем разумевању текста. Она је таква од 1923. године, од Белићевог првог правописа, а дотле је била формална попут немачке, као, уосталом, и интерпункција других словенских језика“ (В. Брборић: Правопис српског језика у наставној пракси).

У интерпункцији се разликују реченични и помоћни знаци: тачка, запета или зарез, црта, тачка са зарезом, наводници, двотачка (две тачке), заграда, упитник, узвичник, цртица, три тачке (знак прекида), апостроф, знак дужине, прозодијски знаци (четири акцента и ненаглашена дужина), звездица, ситне бројке, знак степена, знак процента и промила, коса црта, усправна црта, двојни апостроф, тилда, стрелица и др. Док новији правописи говоре само о интерпункцијским знацима, ранији правописи и правописни приручници раздвајају интерпункцијске и правописне знакe.

„Постоји и стилска интерпункција, која служи за истицање стилских елемената у тексту. На тај начин израз постаје изнијансиран и прецизнији“ (М. Дешић, Правопис српског језика).

Без интерпункције сваки текст би се претворио у једну хаотичну скупину речи без смисли или, блаже речено, недовољно јасну, двосмислену целину. О читању и казивању таквог текста не бисмо могли ни да говоримо. Интерпункција је „костур текста“ и не сме се занемаривати.

Ево неких примера исправне употребе интерпункцијских знакова:

Скраћеничка тачка: број (бр.), доктор (др), и тако даље (итд.), година(г. или год.), метар (м или m), ампер (А), телевизија (ТВ), госпођа (гђа), post scriptum (постскриптум) (П.С. или ПС или P.S.), и слично (и сл.), Војномедицинска академија (ВМА), овог месеца (о. м.);

Издвајање уметнутих и других придодатих делова реченице (у улози придодатих делова реченице јављају се разнолике језичке јединице: вокатив, узвици, модалне речце, везничке речце и изрази и др; редовно се одвајају зарезима апозиција и апозитив): вокатив (Милане, дођи овамо!, Вранче, ти си био пун снаге и воље.), узвик (Гле, Ана, кол`ко их је дошло!), модалну речцу (Прекасно сам, нажалост, сазнала за ту могућност.), апозицију (Иво Андрић, наш једини нобеловац, рођен је у Доцу код Травника.) и апозитив (Уморан од пешачења, дечак је сео да се одмори.); Употреба запете или зареза је сложена и захтева познавање синтаксе, те краљице граматике којом се можемо бавити тек када усвојимо знања из других граматичких дисциплина. Запета је русизам (као и точка). Правописом из 1960. усвојен је термин зарез, који је данас дефинитивно прихваћен у школама (И. Клајн). Оба назива (зарез и запета) су у употреби, али се извесна предност даје запети (у школама) како су показала нека истраживања средњошколске популације.

Употреба црте када се издваја закључни део реченице: Отаџбина – круг сунчеве светлости.

Употреба двотачке између имена аутора и назива његовог дела: Иво Андрић: „Проклета авлија“ или Иво Андрић: Проклета авлија (употреба наводника није нужна, а у тексту се назив дела може означити курзивом).

Употреба обле заграде: Бранислав Нушић (1864–1938); нема белина између заграде и прве, односно последње цифре, као ни између црте и цифре.

Употреба наводника везује се најпре за обележавање управног говора. Постоје и друге употребе наводника и овде наводим пример израза у иронији: Ти „доктори фудбала“ почињу да бивају узрочници стагнације овог спорта.

Употреба цртице: у писању страних скраћеница (Си-Ен-Ен) и између броја и речи (70-их година XVIII века).

Детаљније о употреби наведених и других интерпукцијских знакова у неком наредном тексту. На примерима (кроз примере) најбоље учимо, а свака вежба ствара вештину.

Од свих интерпункцијских знакова најчешће се користе тачка, запета, наводници, упитник, а ретко двотачка, тачка са запетом, узвичник, црта, цртица, као и помоћни знаци. Најфреквентнији интерпункцијски знаци су неретко погрешно употребљени. Треба узети у обзир да се један број грешака јавља као последица брзине, немара, али је већина одраз недовољног знања и неусвојености правописних правила. Интерпункцији, као и сваком делу Правописа српског језика, треба посветити довољну пажњу. Упознавање свих интерпункцијских знакова, усвајање и примена правила интерпункције и схватање значаја овог дела ортографске норме задатак је сваког од нас.

СРПСКО-БУГАРСКО И БУГАРСКО-СРПСКО ПРЕВОЂЕЊЕ У ПЕРИОДУ ОД 1990. ДО 2015. ГОДИНЕ

$
0
0

Елизабета Георгиев 

Споменик Ћирилу и Методију испред националне библиотеке у Бугарској

Споменик Ћирилу и Методију испред националне библиотеке у Бугарској

Са циљем да заокружим причу о савременом тренутку на пољу превођења српске књижевности на бугарски језик и бугарске књижевности на српски језик, спровела сам једно мало истраживање електронских база националних библиотека Србије и Бугарске. Намерно сам узела период од 1990. до 2015. године који је у друштвеном, историјском и књижевном смислу интересантан (донео је битне друштвено-политичке промене и у једној и у другој земљи, нове гласове у књижевности, нове међусобне везе двеју националних књижевности).

Пре него што представим податке до којих сам дошла „чешљањем“ база, навешћу два основна закључка која су „изронила“ из тог истраживања:

  • У Бугарској се више преводи српска књижевност
  • У Србији су чешћи преводи бугарске књижевности у периодичним публикацијама

На основу увида у базу података COBISS.BG о превођењу српских књига на бугарски за период од 1990. до 2015. године, може се закључити да су у том периоду у Бугарској превођене поетске књиге: Радована Караџића, Зорана Вучића, Јована Ристића, Драгана Јовановића Данилова, Десанке Максимовић, Ивана Лалића, Васка Попе, Душка Трифуновића, Марка Ристића, Србе Игњатовића и других. Од прозних писаца, сем великог броја нових превода српских класика Андрића, Нушића, Станковића и других, у том периоду превођеи су: Данило Киш, Милорад Павић, Давид Албахари, Горан Петровић, Слободан Селенић, Вида Огњеновић, Јелена Лонголд, Михајло Пантић, Радослав Петковић, Срђан Ваљаревић, Драгослав Михаиловић, Момо Капор, Марко Видојковић, Ласло Башковић, Владимир Пиштало и други.

Преводе потписују: Жела Георгиева, Светлозар Игов, Сијка Рачева, Асја Тихинова-Јовановић, Русанка Љапова, Марија Јоана-Стојадиновић, Иван Коларов, Моника Јанева,  Катја Јорданова, Бојан Ничев, Прван Стефанов, Калина Јорданова, Христијана Василева, Николај Канчев и др.

Истим методом, увидом у базу података COBISS.SR,  може се направити преглед превођења бугарске књижевности на српски. Што се поезије тиче ту су збирке песама: Николаја Канчева, Валерија Манолова, Димитра Стефанова, Маје Далгачеве, Димитра Христова, Љубомира Левчева, Евтима Евтимова, Михаила Белчева и других. Прозне књиге: Јордана Радичкова, Радоја Ралина, Бориса Христова, Георги Господинова, Антона Дончева, Алека Попова, Елене Алексиеве, Емила Андреева, Николаја Табакова и других.

Преводе потписују: Мила Васов, Ристо Василевски, Бранко Ристић, Јасмина Јовановић, Елизабета Георгиев, Велимир Костов, Денко Рангелов, Ивана Давитков,  Ивана Стоичков и други.

Транскрипција –прилагођено писање имена из страних језика

$
0
0
Елвис Пресли

Елвис Пресли

Пише: Наташа Живковић

Приликом превођења са неког живог језика на српски, између осталог, преводиоцима највише муке задају имена из страних језика. Tакође, то је један од проблема и за сваког лектора. Преводилац обично оставља име написано као и у изворном језику. Задатак лектора је да прилагоди писање.

Прилагођено писање имена из страних језика назива се транскрипција. Овај поступак је применљив и у ћирилици и у латиници. Поред њега, не треба изоставити ни изворно писање применљиво у латиници.

Током развоја писмености још од IX века јавља се потреба да се приликом превођења пренесу имена из тада грчког језика. Један од солунске браће, Константин, по замонашењу Ћирило, већ у првим преводима одлучио се за прилагођено писање. Доказ за коришћење транскрипције уместо изворног писања јесте његова азбука у коју није унео еквиваленте свих грчких слова. Касније, током развоја старословенског писма,  омогућено је изворно писање речи из грчких изворника и то онда када је успостављена ћирилица и у њу укључена сва грчка слова. Примена овог поступка тада постаје доминантна.

Стварање националних ћирилица доноси и примену транскрипције – прилагођеног писања имена. У латиничним правописима по правилу се имена пишу изворно.

Транскрипција има за циљ да се страно име што складније уклопи у наш израз, а при томе нисмо условљени којим писмом ћемо писати, односно штампати свој рукопис. Постоји потреба, нарочито у стручним текстовима, да се име, поред транскрибованог, испише изворно у загради или фусноти. А то се чини и онда када нисмо потпуно сигурни како бисмо га прилагодили нашем језику.

 Салма Хајек

Салма Хајек

Грешке су честе у овом делу ортографске норме. Неретко новински чланци, као и преводи обилују оваквим грeшкама. На пример (исправно написани примери су подебљани, као и на крају текста):

Елвис Присли је Елвис Пресли;
Селма Хајек је Салма Хајек;
Енди Мареј је Енди Мари.

Прилагођено писање подразумева поштовање низа правила. У Правопису српског језика, у посебном одељку, донета су општа начела, као и особености транскрипције словенских имена и из појединачних језика: албанског, арапског, персијског, енглеског, италијанског, јапанског, кинеског, мађарског, пољског, португалског, румнуског, руског, скандинавских језика, француског, холандског, чешког и шпанског језика. Уз општа начела и опредељења, наглашене и ненаглашене самогласнике, сугласнике, правописне специфичности, у Правопису је дат низ примера и напомена. Табеларни прикази омогућују да одгонетнете и прилагодите писање сваког имена. Дати су и најфреквентнији примери. Ево неких занимљивих примера:

Имена из енглеског језика: глумац Denzel Washington и сви остали са тим презименом требало би да буду Вошингтон, а George Washington као и главни град САД-а који је по њему добио име задаржавају укорењено Вашингтон. У примеру Sawyer, aw (као и o, a и ou) замењује о, а y ј те бисмо написали Сојер, наравно и изговорили. Име и презиме познатог драмског писаца (William Shakespeare) пишемо и изговарамо Виљем Шекспир, мада би исправно било Вилијем Шекспир. Када је о овом аутору реч, прихватљиво је Виљем јер се под овим именом личност одраније усталила у српској култури. Презиме Fitzgerald бисмо написали Фицџералд иако су tz два одвојена гласа, чине целину у овој комбинацији па би их требало преносити као ц, а g, односно j, ge и dg као џ.

Имена из италијанског језика: без обзира то то како гласе правила транскрипције, уобичајена италијанска имена задржавају се у усвојеном облику, нпр.  Рим (Roma), Напуљ (Napoli), Тибар (Tevere), Трст (Trieste), Галилеј, односно Галилео Галилеи (Galileo Galilei), Кристифор или Кристоф Колумбо (Cristoforo Colombo).

Имена из руског језика: руски Большой театр се транскрибује у складу са правилима и то ль у љ, а й у ј, дакле Бољшој театар (с тим што треба водити рачуна о промени – Бољшог театра, у Бољшом театру); формант НИН у руским презименима преносимо као -ЊИН, нпр. Бу́нин (Буњин), Ле́нин (Лењин), Рахманинов (Рахмањинов)…

Када је реч о скандинавским језицима, транскрипција представља озбиљан део посла при превођењу, или пак лектури преведеног текста. У Скандинавији се говори осам језика: дански, норвешки, шведски, ферјарски, исландски, фински, лапонски и гренландски ескимски. Писмо је латинично у свим језицима. Интересантно је да се ферјарски језик говори на Ферјарским острвима, али и у делу Норвешке и Данске. Ферјарска острва је прилагођено писање за топоним који се изворно зове  Føroyar, а превод би био Овчија острва; нажалост, често се користи неправилан облик Фарска острва.

Имена из француског језика: крајње Т се не изговара и не пише, нпр. Godot (Годо); TH као Т, нпр. Édith (Едит), Thierry (Тјери); U се преноси као И, нпр. Dumas (Дима), Hugo (Иго), Luc (Лик), а не Дума, Уго, Лук како се често погрешно појављује. ILL или IL  иза самогласника као Ј, нпр. Breil (Бреј), Versailles (Версај), али  Marseille (Марсељ) што одговара фонетизму речи француског порекла детаљ, павиљон, фељтон…

Имена из шпанскиг језика:  у шпанским презименима често је слово Z које и преносимо као З, нпр. Веласкез, Запата, Мендоза, али има примера када се користи С као у примеру Сарагоса или се појављују варијанте Перез и Перес. Било би добро да то увек буде З и да се прихвати као норма без обзира на то што се при изговору изједначује са С, осим испред безвучних сугласника наводи се у Правопису. Иван Клајн истиче да се у шпанским именима погрешно транскрибује З уместо С, а исправно је Хосе, Хесус, Валпараисо.

Ако се у тексту који се преводи, на пример, са енглеског језика на српски нађу имена и презимена из неког другог језика, француског, чешког, румунског, италијанског, преводилац би требало  да правилно транскрибује имена на српски без обзира на то што преводи са енглеског, а властито име потиче из неког другог језика. Ако преводилац занемари транскрипцију, такве пропусте мора надоместити лектор. Зато ланац превод-лектура-коректура не треба прекинути.

Кроз наведене примере покушало се само илустровати како се решавају питања транскрипције. Скоро сви наведени примери су из Правописа Матице српске. Било би нужно држати се прописаних правила, а за језике који нису дати, савет је да се користи уобичајени облик, онај који је ушао у наш изражајни обичај.

Сент Петерсбург је Санкт Петербург.
Милан је Милано.
Латвија (Латвиа) је Летонија.
Георгија (Џорџија) је Грузија.


Lektura, korektura i marketing – zajednički poduhvat kulture i biznisa

$
0
0

Već smo imali priliku da čitamo o lekturi i pravopisu. O tome se dosta piše, a i na našem blogu postoji nekoliko kvalitetnih tekstova na ovu temu. Da ukratko podsetim – lektura je ispravljanje gramatičkih, pravopisnih i stilskih grešaka, dok je korektura ispravljanje kucaćih grešaka, pa ne mora biti povezana samo sa gramatikom i pravopisom. Lektor je jezički stručnjak, aktivni i redovni pratilac zvanične norme standardnog jezika, dok je korektor usmeren na slučajne greške, nastale pri kucanju i objavljivanju teksta.

Proces lektorisanja

Proces lektorisanja

Takođe bih podsetio da pojam lektor stoji u vezi sa latinskim glagolom legere i italijanskim leggere (čitati), što doslovno znači da je lektor čitač teksta. Reč korektura, pak, stoji u vezi sa latinskim glagolom corrigo odakle takođe dobijamo italijansko correggere i englesko correct.

Različiti pogledi na lektore

Debata o ulozi lektora i tihi rat između lektora i autora, verovatno je star koliko i lektorski posao. Da li lektor treba samo da ispravlja tačke i zareze, da se bavi gramatikom ili da utiče na stil teksta? Odgovor će sigurno biti različit, u zavisnosti koga pitamo. Lektori i gramatičari imaju argument da nije svaki govornik istovremeno nosilac pravilnog jezika, kojem se teži pri obraćanju javnosti. Sa druge strane, svako od nas može smatrati da ipak jeste dovoljno kompetentan govornik bar maternjeg jezika, ukoliko nam naše poznavanje jezika omogućava postizanje onoga što je suštinski bitno za život – da razumemo svet oko sebe, da pošaljemo našu poruku svetu i da uspostavimo komunikaciju u cilju samoodržanja i povezivanja sa drugima. Ko je sad u pravu?

Kod odgovora na ovo pitanje može nam pomoći Amy Einsohn i rad The Copyeditors’ Handbook, gde je proces lekture podeljen po sistemu 4 x 3. Naime, lektura obuhvata (1) tehnička i pravopisna pitanja, (2) jezik i stil, (3) sadržaj i (4) autorska prava. U pogledu jezika, stila i sadržaja postoji dodatna podela na (1) niži, (2) srednji i (3) viši nivo lekture.

Niži nivo lekture bavi se ispravkom očiglednih grešaka, ukazivanjem na nejasne pasuse razjašnjavanjem nejasnih rečenica i proverom sumnjivih ili spornih informacija. Srednji nivo podrazumeva leksičke predloge, ispravke i sugestije u cilju postizanja stilski kvalitetnijeg materijala. Viši nivo dopušta celovito uređivanje teksta, preradu pasusa, deljenje poglavlja u pregledne tekstualne forme i sl. Kada se govori o srednjem i višem nivou lekture, važno je napomenuti da učinak ovakvog rada zavisi od umeća lektora. Autor teksta ponekad oseća bolje od lektora ton i ritmičnost rečenice, publiku kojoj se obraća i smisao poruke koju njegova publika očekuje. Ovaj preduslov može zahtevati posebnu terminologiju, pa i izuzimanje gramatičkih pravila, što je važan aspekt web sadržaja.

U kontekstu hrvatske jezične politike unutar policentričnog srpsko-hrvatskog odn. hrvatsko-srpskog jezika, lingvistkinja Snježana Kordić tvrdi da posao lektora nije ispravljanje tekstova, koje su napisali odrasli pismeni nosioci maternjeg jezika. Ona smatra da je suštinska razlika lektorske službe u svetu i kod nas što lektor npr. u Austriji čita tekst, promatra strukturu rečenica, te na kolegijalan način pomaže autoru da tekst postane čitljiviji i prohodniji za čitaoce. Posao lektora nije da prekraja rečenice ili da zamenjuje manje poželjne pojmove prikladnijima.

Ovakvo mišljenje radiklano je, ne samo sa stajališta mnogih hrvatskih lingvista, već i pojedinih srpskih. Setimo se teksta Sve je više boraca za nepismenost, koji je objavila Politika. Lingvistkinja Rajna Dragićević govori o ugroženosti srpskog jezika, pa se stiče utisak da su, po njenom mišljenju, web i društvene mreže značajan uzročnik ovakvog stanja. Nepismeni omalovažavaju pismene, a jezik postaje ispunjen nepotrebnim tuđicama, koje mogu imati adekvatan prevod u srpskom jeziku.

Budući da se susrećem sa prevodilačkim, lektorsko-korektorskim i blogersko-marketinškim poslovima, pomenute teme navele su me na nekoliko pitanja, pre svega u kontekstu online izdavaštva i web marketinga. Da li naši blogeri i blogovi ugrožavaju srpski i/ili hrvatski jezik? Da li bi trebalo da imaju lektore i korektore? Koje veštine su neophodne lektorima i korektorima, koji deluju unutar savremene web kulture? Da li web utiče na promenu zvaničnog jezičkog standarda ili su možda baš web i internet primeri društvenih faktora koji dovode do promena u jeziku? Uostalom, mogu li jezici živeti bez promena, osim ukoliko govorimo o klasičnim (mrtvim) jezicima?

Jezik ili biznis – ima li sredine?

Pored pitanja da li bi savremeni blogeri trebalo da imaju lektore i korektore, nameće se pitanje kako savremeno web okruženje vidi lektore i korektore i šta od njih očekuje.

Internet sadržaji su deo konstantno rastućeg digitalnog univerzuma. Oni tematski i pojmovno zavise jedni od drugih. Ova činjenica posebno dolazi do izražaja kada govorimo o reklamnim sadržajima ili temama vezanim za IT industriju. Pojam IT, email, web, SEO, online… potiču iz engleskog jezika, pa kao takvi u mnoge jezike ulaze u originalnom obliku.

Bloger

Kreator online sadržaja

Zamislimo jednu nišku organizaciju koja pruža usluge online oglašavanja. Vođe takve organizacije znaju da će ih mnogi potencijalni klijenti tražiti na Google-u kroz pojmove onlajn marketing niš. Međutim, možda će čak većina kucati online marketing nis. Zato će vlasnik bloga ili sajta ovakve kompanije ostaviti engleske pojmove u originalu na pojedinim vidnim mestima, jer njegov interes jeste kontakt sa potencijalnim klijentom. Čak i ja, koji smatram da sa dve MA diplome nisam baš nepismen, ukoliko tražim putem interneta kvalitetno dizajnersko rešenje za svoj sajt, pre ću ukucati web design beograd, nego veb dizajn beograd. Prosto, ljudi koriste jezik u različite svrhe. Koliko je legitimno stvarati poeziju i finu književnost, pa u tom cilju koristiti neki otmeniji jezik, toliko je legitimno baviti se biznisom, pa kroz to koristiti adekvatan jezik za dostizanje poslovnih ciljeva.

Takav jezik ne poznaje reči jajić ili samoja, već selfi (selfie). Nije li pretenciozno reći da smo kolektivno nepismeni, jer smo kao živo govorno telo uneli selfi u naš jednako živi jezik? Poput selfija, usvojeni su brojni termini iz digitalne sfere. Prema tome, možemo li pretpostaviti da su engleski pojmovi deo poslovnih pravila digitalnog sporazumevanja? To me čak podseća na fenomen lekarskog zanimanja, gde lekar govori sa pacijentom na srpskom, ali dijagnozu i recept beleži na latinskom.

Čemu onda lektori i korektori?

Ipak, za mnoge blogere bilo bi korisno da imaju lektore i korektore. Možda se baš ovde krije središnji prostor između lepo vaspitanog govora i potrebe za dostizanjem poslovnog cilja. Ne znam za Vas, ali meni svakako bode oči rečenica bez zareza ili tačke na kraju, upitna rečenica bez upitnika, dvostrani tekst u tri pasusa, složene rečenice pune suvišnih inverzija, gomilanje pleonazama, dupli razmaci i sl. Međutim, to mi ne smeta zbog jezičkog elitizma, koliko zbog estetskog osećaja, ali i potrebe da pročitani sadržaj razumem iz prve. Ovde bi trebalo da stupe na snagu lektori i korektori sa svojim umećem, jer to umeće nedostaje mnogim blogerima i web autorima u našoj sredini.

Pored gramatičke tačnosti, web rečenica mora biti kratka, precizna i funkcionalna. Nejasno napisani tekst odvlači pažnju savremenog čitaoca, koji u nedostatku vremena i potrebi za instant informacijom gubi interesovanje za sadržaj, tragajući dalje. Ukoliko je čitalac perfekcionista poput mene, kad uoči da autor ne poznaje neka od osnovnih web pravila (zarez – razmak – nova reč ili tačka – razmak – nova reč), ne samo da gubi interesovanje, već se na takav sajt ni ne vraća. Ono što je dizajn sajta ili važnost logoa za brend, to je jezička korektnost pisanog sadržaja za blog. Ako pretpostavimo da bloger svojim tekstom prenosi određenu ideju javnom mnjenju, ta ideja mora imati suštinu, jezičku korektnost, ali i pakovanje. Vizuelno pakovanje tiče se dizajnera, ali jezičko nesumnjivo ostaje lektorima i korektorima.

Lektor i korektor u ovakvom okruženju mogu postati zbunjeni. Ponekad se i sam pitam kako je moguće poštovati jezičku normu, a onda web pisati sa w? Neosporno je da lektor mora poznavati zvanični književni jezik, standard i pravopis. Međutim, pretpostavljam da bi u web okruženju lektor morao biti spreman na određeni rizik. Taj rizik nastaje iz činjenice da lektorisani tekst za digitalne medije nije enciklopedija, deo naučnog zbornika ili pesničke antologije. Dakle, lektor i korektor moraju vladati zvaničnim pravopisom, ali i odlično poznavati neformalni jezik. Oni takođe moraju razumeti kome su upućene određene reči, koja je svrha napisanog teksta, šta traži i očekuje potencijalni čitalac. U suprotnom, umesto da nas jezik spaja doprinoseći međusobnom razumevanju, postaće još jedan instrument nametnutog elitizma, nove podele na pismene i nepismene, međusobnog vređanja i kategorizacija, za koje se nadam da će u XXI veku postati prošlost.

Nemanja D. Milinović

Skype kurs engleskog – online učenje jezika

$
0
0

Online obrazovanje u svetu se više ne smatra revolucijom. Već decenijama postoje, ne samo online kursevi, već čitavi fakulteti koji se završavaju preko žice. Ponekad smo sumnjičavi, pa mislimo da kvalitet takvog znanja nije dovoljno dobar. Kako je moguće učiti i polagati online, a ne prepisivati? Probajte da polažete TOEFL iBT, pa ćete videti kako je lako organizovati online testiranje bez i najmanje šanse da se dogodi nepravilnost ili prevara.

Čas engleskog preko skajpa

Čas engleskog preko skajpa

Online obrazovanje ima nekoliko ključnih prednosti, a posebno kada je reč o učenju stranih jezika. Jedino što treba da imate je instalirana Skype aplikacija i dobra internet konekcija, kako bi glas i slika bili čisti, čineći proces učenja uspešnim.

Zašto učiti jezik online?

Bolji izbor radnih materijala

Do sada smo navikli na tradicionalne učionice gde profesor vodi nastavu, koristeći jednu ili nekoliko knjiga. Ovakva nastava takođe je zanimljiva. Međutim, može li biti zanimljivija?

Online omogućava daleko veći pristup informacijama i kreativnim obrazovnim sadržajima. Kroz rad sa nastavnikom preko Skype-a, imaćete priliku da postavite bilo koje pitanje, a nastavnik će u najkraćem roku moći da pronađe adekvatan materijal, da ga podeli sa vama i organizuje lekciju prema vašoj potrebi, a ne samo prema sadžaju jedne ili više knjiga.

Ne zaboravimo da profesori nisu mašine. Ponekad i oni vole da se podsete određenih pravila, da pregledaju knjige koje ne nose baš uvek sa sobom ili da provere informaciju u koju nisu apsolutno sigurni. Online učenje omogućava profesorima da rade sa mesta gde su opušteni i bolje koncentrisani, dok sa druge strane internet omogućava stalni pristup neograničenom broju sadržaja, kako bi se momentalno pronašao najbolji odgovor za sva spontano nastala pitanja. Na ovaj način izbegava se odlaganje odgovora i problema. Učenik savlađuje gradivo u kontekstu, dok nastavnik ima na dohvat ruke najsavremenije obrazovne materijale, spremne za svaku situaciju ili pitanje.

Veći izbor profesora i ušteda vremena

Ranije smo bili ograničeni na život u jednom mestu ili u jednoj zemlji. Međutim, online nam omogućava da živimo tamo gde volimo, dok istovremeno radimo sa vrhunskim stručnjacima bilo gde u zemlji i svetu. Sada su i vama dostupni vrhunski profesori engleskog jezika, bez obzira na mesto stanovanja. Čak i da živite u istom mestu, učenje preko Skype-a štedi vreme odlaska na čas, dolaska kući i sl. Istovremeno, ne morate brinuti o adresama, kako ćete naći školu ili stan profesora, gde ćete ga eventualno ugostiti, ukoliko on dolazi vama. Više ne morate biti ograničeni radnim vremenom škole ili vaše kompanije, jer online omogućava potpunu fleksibilnost.

Pomislite samo koliko je teško završiti radni dan, pa čekati početak časa, potom brinuti zbog kašnjenja na prevoz… Učenje engleskog putem Skype-a omogućava vam da završite sve svoje obaveze, pa da u potpunoj opuštenosti učenje postane korisna razonoda, a ne još jedna obaveza. Već ovakav pristup podstaći će vas na veću produktivnost i uspeh u savladavanju gradiva.

Neka vam profesor engleskog postane drug

Ako niste sigurni u svoje znanje, a želite da razgovarate, onda je ovo najbolje rešenje. Privatni časovi engleskog preko Skype-a su najčešće individualni. Profesor je svestan da vaše znanje nije idealno. U suprotnom ne biste uzimali časove. Razgovor putem Skype-a možete posmatrati kao razgovor sa drugom, koji će vas saslušati, postaviti pitanja, a potom pomoći da ispravite greške. Svi prave greške. Čak i izvorni govornici, pa i profesori! Tako da, ne čekajte sutra, već napravite probu. Pozovite svog druga za engleski i uverite se da je ovakvo učenje drugačije od bilo kog učenja koje ste iskusili do sada.

Nemanja D. Milinović

“Innovate. Motivate. Inspire.”

$
0
0

Piše: Ana Todorović-Radetić
14. Novembar 2015. Sava Centar, Beograd

I ove godine radovali smo se odlasku na English Book Day. Iz više razloga. Prvi razlog – eminentni predavači koji inspirišu i daju nadahnuće svima nama toliko potrebno. Drugi – da malo učimo, a više slušamo i uživamo u onom lepom izgovoru akademika iz inostranstva, najčešće iz UK. Treći razlog – ali ništa manje bitan – da se ceo dan družimo sa dragim kolegama.

Naš tim prevodioca

Ovog puta počela bih brojkama. Oko 700 profesora engleskog jezika na jednom mestu. Tri predavača umesto četiri, kako smo već navikli. 2014. godine seminar nije održan. Još jedna brojka – 6 sati usavršavanja, kako piše na sertifikatu o pohađanom seminaru. I na desetine korisnih linkova.

Mnogo toga se menja u našim životima, neverovatnom brzinom. Reforma obrazovanja se nije dogodila. Dogodio nam se internet, digitalna revolucija i post-tehnološko društvo. Ostao je nastavnik kao medijator između nastavnih ciljeva i svojih učenika. I još jedna činjenica se nije promenila – važnost nastavnika u obrazovnom procesu. Svi pamtimo dobre profesore. Oni koji su uticali na naše razmišljanje, pogled na svet, vaspitanje. Takvi profesori i dalje imaju moć da oblikuju čitave generacije.  Ovakvi seminari nas inspirišu da probamo da budemo ta vrsta profesora.

A sada o predavanjima.

 

Prvo predavanje –Something for Nothing – Creating Low Cost Materials for the Primary Classroom održala je Julietta Schoenmann.

 

Julietta Schoenmann

Julietta Schoenmann

Svojim primerom pokazala je sa koliko ljubavi treba da se radi ovaj posao i kako se priprema za nastavu. Razni predmeti koje svi imamo kod kuće ili u torbi (kao i oni koje napravimo sami ili ih naprave naši učenici) mogu se iskoristiti kao nastavna sredstva za razvoj raznih veština i to na zabavan način.

Puno korisnih saveta za podsticanje razgovora na času uz pomoć lutaka (puppets). Prednost lutaka je ta što prilikom razgovora na engleskom “greši” lutka, a ne đak (a svi znamo kako se plašimo da slučajno ne pogrešimo nešto). Tako da je to jedna barijera manje, i to kakva, najveća. Plus zabava, plus odlična stvar za učenike koji poseduju kinestetičku inteligenciju. Naporicenjivo za osnovce. Napisaću samo ključne reči vežbi (kao podsetnik), ko je bio na seminaru, setiće se o kojim vežbama/igrama je reč:

  • Speaking & listening skills – puppets
  • Listening skills – flashcards; big blue fish; little red fish
  • Writing skills – spinner
  • Making grammar fun – wooden spoon

Ono što ću sigurno primeniti već na prvom času koji ću održati, iako predajem srednjoškolcima, je “disappearing dialogue”, kao warm-up acivity.

 

Drugo predavanje – Letting Go, koje je održao Steve Taylore-Knowles, odnosilo se na sam proces učenja i predavanja.

 

Steve Taylore Knowles

Steve Taylore Knowles

Ključna reč/reči bile su independent learner.  Da li mi kao nastavnici treba učenicima da demonstriramo svoje (briljantno) znanje jezika ili da im budemo vodiči kroz gradivo, da im olakšamo učenje? Nastavnik ne treba da bude osoba koja nameće znanje, to je osoba koja učenicima pruža mogućnost izbora. Making meaningful choices, that’s the gist J.

 

Poslednje predavanje – Kieran Donaghy. Teaching English through Film in a World of Screens.

Predavanje u duhu vremena u kom živimo. Sposobnost korišćenja video materijala u edukativne svrhe smatra se zahtevom modernog obrazovanja. Komunikacija putem „pokretnih slika“ prevazilazi barijere, jezike i kulture budući da je vizuelna pismenost osnovni oblik pismenosti u 21. veku, kako kaže Kieran.

Kieran Donaghy

Kieran Donaghy

Svi znamo koliko učenici vole da pogledaju video klipove ili kratke filmove na času. Ne duže od 10 minuta, preporučuje Kieran. Pre i posle toga – svrsishodne aktivnosti koje imaju za cilj da podstaknu komunikaciju na engleskom.

Učenici mogu sami da snimaju – kratke filmove o školi, porodici, društvu. Low-budget or no-budget projects.

O čemu razgovarati sa učenicima nakon emitovanja video materijala:

  • 4 s’s:

-setting
-story
-sound
-symbolism

  • 4 c’s:

-camera
-colour
-characters
-culture

Ideja ima na pretek. Samo malo mašte i kreativnosti. A često nam baš to malo nedostaje. Sve ostalo već postoji na internetu.

Iako ovogodišnji seminar, bar po meni, nije dostigao nivo onog iz 2013, sa predavačima koji se još dugo, dugo pamte, nećemo prekidati sada već tradiciju okupljanja sredinom novembra. Tako da, vidimo se i dogodine na istom mestu! I da, dodajte svoje komentare i utiske!

Linkovi (korisni sajtovi u vezi sa korišćenjem filmova za predavanje jezika):

http://film-english.com/ (by Kieran Donaghy)
http://lessonstream.org/
https://viralelt.wordpress.com/
https://allatc.wordpress.com/
https://goanimate4schools.com/public_index
https://www.englishcentral.com/videos
http://www.grapheine.com/bombaytv/
http://www.deltapublishing.co.uk/titles/methodology/film-in-action
http://www.filmclub.org/
http://www.filta.org.uk/
http://www.thefilmspace.org/
http://www.eslnotes.com/synopses.html
http://www.zimmertwins.com/
http://clipflair.net/

Lapsus calami –омашка пера (омашка у писању)

$
0
0

Пише: Наташа Живковић

Сви смо већ одавно научили да је човек утолико вреднији колико језика говори. Поставља се само питање да ли говорити једним језиком значи и познавати тај језик. Ако смо решили научити неки страни језик и тиме обогатити лични и друштвени живот, било би пожељно да смо овладали матерњим и да га познајемо. Дакле, полазиште је увек матерњи језик, а знати га подразумева да правилно говоримо и пишемо у складу са језичком нормом или бар да томе тежимо.

Lapsus calami

Lapsus calami

Сваким се језиком, био он писан или не, може по суду самих његових представника говорити боље или лошије, што значи да се сваки језик и може и мора научити; а језик без норме не би се могао ни учити ни употребљавати(Р. Бугарски).

 Познавање, прихватање и примена ортоепске, ортографске, морфолошке синтаксичке, лексичке и стилистичке норме само су кораци у овладавању стандардним језиком, тим престижним језичким варијететом. „Нормираност је већа у писаном него у говорном језику, у изговору, правопису и граматици, него у лексици и стилу; у стручном него у општем језику“.

Прича о писмености је увек актуелна, а студије, истраживања и бројни радови сведоче о не тако блиставој реалности. Сада смо сви препознали да је реч о омашкама и ево нас код наслова oвог текста – омашка пера (трске) или омашка у писању. Радно поље или изазов за једног лектора, онога који чита и поправља текст најпростије речено. То поправљање текста не подразумева само познавање и примену ортографске норме (правописна правила) већ и свих оних других правила и узуса које смо само споменули. Проналазимо их у граматикама, правопису, речницима и другим језичким приручницима и то је оно на шта се ослањамо. Правописни уџбеници и приручници су још један о предуслова квалитетне лектуре. Подразумева се да морају да буду усклађени са правописном нормом.

Правопис српског језика Матице српске из 2010. чији су аутори: Митар Пешикан, Јован Јерковић и Мато Пижурица (измењено и допуњено издање Правописа српског језика Матице српске из 1993. године и у поновљеним издањима 1994. и 2002) важећи је правопис данас.

У списак обавезне литературе, поред Правописа (важећег), већина лектора ће укључити Речник језичких недоумица Ивана Клајна, Српски језички приручник П. Ивића, И. Клајна, М. Пешикана и Б. Брборића, Правописни речник српског језика Милана Шипке, Велики речник страних речи и израза М. Шипке и И. Клајна…

Процес читања и језичког поправљања текстова (лектура) и исправљања штампарских грешака (коректура), слободно можемо рећи, јесте процес `брушења` текста, проналажења најбољег решења јер свака реч мора бити исправно написана, свака реченица мора бити јасна, потпуна, стилски уобличена. Води се рачуна о склопу реченице, о избору речи и обрта, о значењу речи… Не заборављају ни лектори Киплингову мисао „Речи су најмоћнији лек који је човечанство користило“, али би и овде додали – правилно написана и употребљена реч.

Нажалост, често пред собом имамо текст који бисмо могли назвати сировим материјалом. Није тајна да многи новински текстови не подлежу лектури и коректури; неретко се занемарује и при штампању других публикација. Не треба напомињати колико је значајно место лектуре у издавашту. Проблем је у недостатку знања, у нестручности, у брзини размене информација, у темпу који не даје простор за тако фина поправљања која лектура нуди. Поред знања и умења, потребно је време које бисмо над тим текстом провели. Тада би свака реч нашла своје место, открила свој пуни сјај… Тада би мисао била јасна… Тада би читалац пловио редовима без застанка… Доживљај би био потпун, а добитак вишеструк.

- На жалост, многи не/познају правопис. У/ствари, он их и не/интересује. Ничег(шта) не читају, па зато и не/могу да пшу(и) правилно. Не достаје им   образовање, а на изглед га имају, завршили као неку Школу. И ставрно не/знам што се љуте на мене кад им то кажем.
- А хоћеш ли се ти наљутити кад ти будем рекао да си и ти подоста грешила?
- Ја?! Ја никад не/грешим!

Ево једног илустративног примера из приручника 365 језичких цртица (за све оне који желе да говор и пишу правилно) Виолете Бабић. Ако одлучите да погледате ово занимљиво издање, страна на којој је и горе наведени пример открива лекторске и коректорске знакове који су коришћени при ручном исправљању текста. Данас више није актуелна црвена оловка. Техника је узела примат, рекли бисмо олакшала рад, али најбољи начин да научите лекторисање јесте управо рад на ручно коригованим текстовима уз искусног лектора.

Изговорена реч се не може вратити, а написана се може поправити све до оног тренутка када се слова отисну на папир за који често кажу да трпи све. Ту шансу, простор за исправљање не треба пропустити. Није ствар у томе о чему говорите или пишете, већ како то чините!

Prevođenje knjiga

$
0
0

Piše: Vesna Marković

Kada uzmete u ruke novu knjigu, uzbuđeni i željni da što pre krenete da uživate u njoj, da li ikada otvorite prvu stranu i pročitate impresum? Da vidite, ako je u pitanju strani autor,  kako se knjiga zove u originalu, ko je prevodilac, lektor, itd. Verujem da veoma mali broj čitalaca tako nešto uradi.

Prevođenje knjiga

I sama sam bila od onih koji zgrabe knjigu, pročitaju uvodnu reč ili posvetu i odmah prelaze na glavnu stvar. Bar do onog trenutka kada sam i sama počela da se bavim prevođenjem.

Kada sam na fakultetu počela intezivno da čitam knjige na engleskom jeziku, primetila sam da, osim što naravno pratim radnju samog romana, pokušavam i da razmišljam o tome kako bih neke segmente prevela. Čitam, apsolutno sve razumem, ali opet shvatam da mi je veoma teško da pojedine delove i prevedem. Barem ne na onaj način da to zvuči pitko i prirodno na srpskom jeziku, a i da se izbegne zapravo prepričavanje svojim rečima onoga što je napisano. Još tada sam spoznala koliko je to težak i ozbiljan posao.

Prilikom prevođenja knjige treba se, pre svega, dobro organizovati jer prevođenje nije serijska proizvodnja koja se odigrava na fabričkoj traci. Idealno je prvo pročitati neke delove knjiga da bi se stekao opšti utisak o samoj knjizi. Tema, žanr, stil. Tada znam koje rečnike da koristim i koji sajtovi mi mogu biti od pomoći. Lično, volim da malo „izguglam“ o samom autoru i pročitam nešto o temi kojom se knjiga bavi. Prevesti knjigu ne znači samo nanizati reči u koliko-toliko smislene rečenice. Treba istinski preneti duh koji provejava, emociju, stav autora i još toliko toga. Da biste to mogli da uradite, i sami morate da osetite i razumete to što knjiga želi da prenese i poruči. Tu prevodilac predstavlja svojevrsni most između autora i čitalaca.

Istraživački rad je takođe sastavni deo prevođenja. Prevodilac može da se sretne sa temama ili podacima o kojima ništa ne zna, a za potrebe prevoda mora imati makar elementarno poznavanje tih oblasti. Osim toga, u knjigama neretko ima obilje slenga, idioma i igre reči. E to je najveći izazov. Naći adekvatnu paralelu u maternjem jeziku, ostati dosledan originalu, a da ipak to zvuči u duhu jezika. Tu istraživački rad stupa na snagu. Prvo treba otkriti i shvatiti „šta je pisac hteo da kaže“. A ponekad to nije nimalo lak posao. Pošto sam prevodilac za engleski jezik, uočila sam da neke fraze ne znače u potpunosti isto u britanskom, američkom i recimo australijskom engleskom; ili imaju drugačiju konotaciju. Dakle i kulturološki aspekt ima svoju ulogu u prevođenju. Isto važi i za srpski jezik. Treba biti obazriv, jer neke reči i fraze koje su apsolutno prihvatljive u, recimo američkom engleskom, u srpskom mogu biti prejake, grube ili čak vulgarne. A svakako može biti i obrnuto. Dakle, cilj prevodioca je da nađe najpribližnije i najidealnije rešenje, a da pritom ne „izda“ pisca i ne zgrozi ili čak uvredi čitaoca.

Najozbiljniji i meni najteži zadatak je kada u knjizi ima (a gotovo uvek ima) igre reči. Često bude čak i neprevodivih segmenata koje se jednostavno moraju ostaviti u originalu, a zatim se kroz fusnotu pruži objašnjenje. Neretko je to jedino rešenje.

Često se desi i da prevodilac dođe do nekoliko rešenja pa mora da odluči koje je najbolje. Tada nije loše pitati druge za mišljenje. Što kolege prevodioce, što bilo koga drugog, nekog budućeg potencijalnog čitaoca. Zašto da ne? Ne treba biti sujetan. Dešavalo mi se da fantastična rešenja za neki prevod dobijem na krajnje neočekivanim mestima i na veoma neočekivane načine. Takođe, dešavalo mi se da iznenada skočim i otrčim do računara jer mi se „prikazao“ taj idealni prevod za kojim sam čitavog prethodnog dana tragala. Zato je dobro voditi neke, nazovimo, beleške. Zapisivati u nekom blokčetu pojedine, problematične pojmove i delove. Kad se prevodi knjiga, ne možete se iznova vraćati i iščitavati sve u potrazi za određenim delom u koji želite da unesete izmene. U samom tekstu obavezno te delove označim nekom bojom, a u blokčetu koji mi stoji pored laptopa zapišem stranu, poglavlje i ukratko u čemu je problem. Na taj način mogu biti znatno brža i efikasnija.

Prevodilac mora imati dovoljno vremena na raspolaganju da se, nakon završenog prevoda, vrati  na tekst kako bi knjiga prošla kroz još jednu, finalnu i detaljnu obradu. Tada može uneti neke sitnije promene, uočiti eventualne greške ili prosto doći do neke nove ideje i inspiracije pa samim tim i nekog boljeg rešenja.

Posle svakog novog prevoda, uprkos pritajenom strahu da nešto nije ostalo „izgubljeno u prevodu“, ostajem ispunjena ogromnim zadovoljstvom što će brojni ljubitelji knjige imati priliku da to delo pročitaju zahvaljujući meni, a i sama bivam bogatija za još jedno iskustvo.

ПРЕГЛЕД СРПСКО-БУГАРСКИХ КЊИЖЕВНИХ И ПРЕВОДИЛАЧКИХ ВЕЗА

$
0
0

Пише: Елизабета Георгиев

Текстом „Близу, а далеко…“ имала сам намеру да на примеру Србије и Бугарске предочим колико се суседне, савремене националне књижевности међусобно познају и колико превођење живи у сенци неких других интереса, комерцијалних потреба издавача, па је квалитет дела које се преводи диригован потребама широке читалачке публике, а не уметничким карактеристикама самог дела.

Српска и бугарска књижевност, јесу и близу и далеко, али увек су се налазиле, сусретале и преплитале на раскршћима бурне балканске прошлости. Текст који следи је кратак преглед тог налажења, сусретања и преплитања. 

Бай Ганьо

Бай Ганьо

Историјски развој јужнословенских земаља у периоду од XIII до XX века, блиске културне, језичке и етнолошке везе, условиле су повезаност на свим пољима културе, а посебно књижевности. Књижевно историјска наука потврђује изражене књижевне везе српског и бугарског народа још у XIV и XV веку  кроз дела Константина Филозофа и Григорија Цамблака који су истовремено припадали и једној и другој књижевности, што говори о великој блискости духовних процеса двају народа. Веза бугарске и српске књижевности наставља се кроз дело Историју славјаноболгарску (1762) истакнутог бугарског књижевника Паисија Хиландарског. Хиландарски у Србији скупља материјал и у Хиландарском манастиру пише своју епохалну књигу која означава почетак културног и историјског буђења бугарског народа.

Бурни XIX век доноси још снажније српско бугарске везе на пољу културе. Доба препорода доводи у везу српске и бугарске писце, па аутори као Вук Караџић, Доситеј Обрадовић, Змај, Стерија и други исказују интересовање за бугарском књигом, а  средином XIX века велики број културне интелигенције Србије и Црне Горе је претплаћен на бугарске часописе Цариградски вестник, Макединия, Българско читалиште. С друге стране, српска штампа се интензивно чита у Бугарској. Занимљив је податак да у то доба у Београду и Крагујевцу ради и први бугарски штампар Николај Карастојанов. У више српских  периодичних издања као што су Српске новине, Гласник Српског ученог друштва, Летопис Матице српске и друге,  тридесетих година XIX века излазе написи о бугарској књижевности као и рекламе за претплату на бугарску периодику и књиге и друго.

Шездесетих и седамдесетих година XIX века у Бугарској се преводе, али и у оригиналу читају дела Доситеја Обрадовића, Јована Рајића, Захарија Орфелина друго. Посебно је популаран Јована Стерије Поповића [1] чија се драмска дела преводе, али и  адаптирају за бугарског читаоца и гледаоца.

Период који следи после ослобођења Бугарске од турског ропства карактерише успостављање још чвршћих бугарско српских књижевних веза које се заснивају на интензивном превођењу дела Јована Јовановића Змаја, Ђуре Јакшића, Његоша, Лазе Лазаревића, Симе Матавуља, Милована Глишића и многих других у Бугарској и превођењу дела Христа Ботева, Љубена Каравелова, Ивана Вазова, Петка Славејкова и других у Србији. Ни карактеристична политичка нетрпељивост и српско-бугарски рат 1885. године није успео да прекине ову везу.

Мелник

Мелник, извор: Bugarskainfo.com

Говорећи о резултатима српско-бугарских књижевних односа од прериода после ослобођења Бугарске до Балканских ратова познати бугарски историчар књижевности Илија Конев истиче: „Колико више их анализирали, толико смо више сигурнији да оне сведоче о веома живим везама, који се остварују између две књижевности у духу њихових националних традиција, и поред неблагонаклоних за то политичких услова

Турбулентни почетак ХХ века који је окарактерисан и Балканским ратовима и Првим светским ратом, у српско-бугарским књижевним везама доноси професионалније зближавање, у смислу озбиљнијег ангажовања и писаца и преводилаца. На бугарској књижевној сцени појављују се писци и књижевни критичари као што су Стилијан Чилингиров, Михалаки Георгиев, Петко Тодоров, те књижевни критичар и историчар Бојан Пенев који добро познају српску књижевност и раде на њеној популаризацији у Бугарској. С друге стране добри познаваоци бугарске књижевности у Србији Јован Скерлић, Бранислав Нушић, Миодраг Ибровац и други представљају бугарску књижевност српској читалачкој публици. Тако у то време у Софији излази антологија српске поезије, а у Београду култна збирка прича Баја Гањо Алека Константинова.

Период између два светска рата је обојен затегнутим српко-бугарски политичким односима, али културне везе нису прекинуте. Велику улогу по питању јачања културних односа између Србије и Бугарске игра Милан Ракић који је у периоду од 1921. до 1927. године био амбасадор Југославије у Бугарској. Период који предстоји до почетка Другог светског рата доноси у Србију преводе Пеје Јаворова, Геа Милева, Доре Габе и других, а у Бугарској се преводи и чита Иво Андрић, Десанка Максимовић [2], Бранислав Нушић. Године 1938. у Софији излази антологија српске поезије и приче за децу. У том периоду бугарску књижевност у Србији активно преводи Синиша Пауновић, а у Бугарској српску књижевност преводе Љубен Божинов, Стојан Георгиев и други.

Период непосредно после Другог светског рата доноси интензиван и плодоносан однос српске и бугарске књижевности. Писци се друже, преводе, раде се анализе националних књижевности. У српским библиотекама  на располагању читаоцима су књиге Елина Пелина, Крума Велкова, Благе Димитрове, док на полицама бугарских библиотека могле су да се нађу дела Андрића, Нушића и других. Политика Информбироа до 1956. године то прекида тако да у Бугарској не излази ни једна српска књига, док у тадашњој Југославији се појављују преводи аутора као што је Ангел Каралијчев, Јордан Јовков, Емилијан Станев.

Шездесете и седамдесете године ХХ века у српско-бугарским књижевним односима доносе нове везе и нове преводе савремених аутора. Преводе се дела Добрице Ћосића, Оскара Давича, Бранка Ћопића, Михајла Лалића, Стевана Раичковић, Десанке Максимовић, Антонија Исаковића.

Велики пријатељ Срба и познавалац српске књижевности, писац и преводилац, Ганчо Савов у свом осврту о српско-бугарском књижевним везама између осталог каже: “Када се говори о културним и, одређеније, о литерарним везама између српског и бугарског народа, чини ми се да ће бити адекватније ако употребљавамо појам узајамност између двеју књижевности, пошто управо она не само полаже основе првих контаката, већ се и касније развија таквом тенденцијом, независно од периода повремених затишја – због једних или других историјских и духовних процеса или због политичке конјунктуре. “ (Савов)

Вида Огњеновић

Вида Огњеновић

Та узајамност српске и бугарске књижевности постоји и данас. Захваљујући подршци Министарства културе Републике Србије по питању превођења савремених српских писаца у Бугарској, те присним односима писаца на нивоу удружења, као што су српски и бугарски ПЕН центри, преводе се савремени српски аутори на бугарски.  И поред тога што ни Бугарску не заобилази плима превођења западноевропских  и америчке књижевности, ипак  интересовање за српску књижевност у Бугарској постоји. Преводи се Васко Попа, Милорад Павић, Драгослав Михаиловић, Данко Поповић, Светислав Басара, Давид Албахари, Данило Киш, Михајло Пантић, Вида Огњеновић, Душко Ковачевић и други.


[1] Стеријине драме су веома утицале на развој  бугарске драмске књижевности.


[2] Десанка Максимовић је позната као искрени пријатељ бугарске књижевности, преводилац и лични пријатељ многих бугарских писаца

Интерпункција [Errata corrige - исправи (своје) грешке]

$
0
0

Пише: Наташа Живковић

Појам интерпункција потиче од латинске речи interpunctio – разлучити, растављати. Оно што бисмо у говору рашчланили и уобличили паузом и интонацијом, у писању бисмо то назначили интерпункцијом. Са растављањем речи срећемо се нешто касније у односу на почетак и развој писмености. Сачувани писани споменици тог периода говоре о развоју писмености код нас. Анализом те грађе може се констатовати да се већ у најстаријим словенским глагољским и ћирилским рукописима, у редовима и између речи, јавља тачка (.), двотачка (:), две тачке и црта (:-), три тачке и црта (.: -), крстолико распоређене четири тачке (.:.) на крају већих целина.

Мирослављево Јеванђеље

Мирослављево Јеванђеље

Зарез се појављује почетком 14. века. „Константин Филозоф у Сказању о писменима (…) тачку назива строка, а зарез междострочије, код познијих коментатора кука. Тачка са зарезом је упитник (;), а двоструко стреласте квачице на маргинама имају улогу знакова навода (››)“. У овим рукописима тачка и зарез се „не могу посматрати као знаци интерпункције“, већ су „врло важан чинилац у песничком и реторском образовању текста“ јер „графички омеђују ритамско логичке целине“ (Ђ. Трифуновић: Азбучник српских средњовековних књижевних појмова).     

Било је покушаја реформисања језика и писма, а тиме и правописа у периоду пре Вука, познатом у историји српског правописа као довуковска (докодификацијска) фаза. Основна карактеристика правописа на преласку из 18. у 19. век јесте велика неуједначеност.

Интерпункција је део Правописа који се односи на писану реч. Јасност писане речи и боље разумевање написаног постиже се правилном употребом правописних знакова или интерпункцијом. Правописни знаци се допуњују белинама између речи и великим словом на почетку реченице. „Српска интерпункција у основи је логичка и служи бољем разумевању текста. Она је таква од 1923. године, од Белићевог првог правописа, а дотле је била формална попут немачке, као, уосталом, и интерпункција других словенских језика“ (В. Брборић: Правопис српског језика у наставној пракси).

У интерпункцији се разликују реченични и помоћни знаци: тачка, запета или зарез, црта, тачка са зарезом, наводници, двотачка (две тачке), заграда, упитник, узвичник, цртица, три тачке (знак прекида), апостроф, знак дужине, прозодијски знаци (четири акцента и ненаглашена дужина), звездица, ситне бројке, знак степена, знак процента и промила, коса црта, усправна црта, двојни апостроф, тилда, стрелица и др. Док новији правописи говоре само о интерпункцијским знацима, ранији правописи и правописни приручници раздвајају интерпункцијске и правописне знакe.

„Постоји и стилска интерпункција, која служи за истицање стилских елемената у тексту. На тај начин израз постаје изнијансиран и прецизнији“ (М. Дешић, Правопис српског језика).

Без интерпункције сваки текст би се претворио у једну хаотичну скупину речи без смисли или, блаже речено, недовољно јасну, двосмислену целину. О читању и казивању таквог текста не бисмо могли ни да говоримо. Интерпункција је „костур текста“ и не сме се занемаривати.

Ево неких примера исправне употребе интерпункцијских знакова:

Скраћеничка тачка: број (бр.), доктор (др), и тако даље (итд.), година(г. или год.), метар (м или m), ампер (А), телевизија (ТВ), госпођа (гђа), post scriptum (постскриптум) (П.С. или ПС или P.S.), и слично (и сл.), Војномедицинска академија (ВМА), овог месеца (о. м.);

Издвајање уметнутих и других придодатих делова реченице (у улози придодатих делова реченице јављају се разнолике језичке јединице: вокатив, узвици, модалне речце, везничке речце и изрази и др; редовно се одвајају зарезима апозиција и апозитив): вокатив (Милане, дођи овамо!, Вранче, ти си био пун снаге и воље.), узвик (Гле, Ана, кол`ко их је дошло!), модалну речцу (Прекасно сам, нажалост, сазнала за ту могућност.), апозицију (Иво Андрић, наш једини нобеловац, рођен је у Доцу код Травника.) и апозитив (Уморан од пешачења, дечак је сео да се одмори.); Употреба запете или зареза је сложена и захтева познавање синтаксе, те краљице граматике којом се можемо бавити тек када усвојимо знања из других граматичких дисциплина. Запета је русизам (као и точка). Правописом из 1960. усвојен је термин зарез, који је данас дефинитивно прихваћен у школама (И. Клајн). Оба назива (зарез и запета) су у употреби, али се извесна предност даје запети (у школама) како су показала нека истраживања средњошколске популације.

Употреба црте када се издваја закључни део реченице: Отаџбина – круг сунчеве светлости.

Употреба двотачке између имена аутора и назива његовог дела: Иво Андрић: „Проклета авлија“ или Иво Андрић: Проклета авлија (употреба наводника није нужна, а у тексту се назив дела може означити курзивом).

Употреба обле заграде: Бранислав Нушић (1864–1938); нема белина између заграде и прве, односно последње цифре, као ни између црте и цифре.

Употреба наводника везује се најпре за обележавање управног говора. Постоје и друге употребе наводника и овде наводим пример израза у иронији: Ти „доктори фудбала“ почињу да бивају узрочници стагнације овог спорта.

Употреба цртице: у писању страних скраћеница (Си-Ен-Ен) и између броја и речи (70-их година XVIII века).

Детаљније о употреби наведених и других интерпукцијских знакова у неком наредном тексту. На примерима (кроз примере) најбоље учимо, а свака вежба ствара вештину.

Од свих интерпункцијских знакова најчешће се користе тачка, запета, наводници, упитник, а ретко двотачка, тачка са запетом, узвичник, црта, цртица, као и помоћни знаци. Најфреквентнији интерпункцијски знаци су неретко погрешно употребљени. Треба узети у обзир да се један број грешака јавља као последица брзине, немара, али је већина одраз недовољног знања и неусвојености правописних правила. Интерпункцији, као и сваком делу Правописа српског језика, треба посветити довољну пажњу. Упознавање свих интерпункцијских знакова, усвајање и примена правила интерпункције и схватање значаја овог дела ортографске норме задатак је сваког од нас.


СРПСКО-БУГАРСКО И БУГАРСКО-СРПСКО ПРЕВОЂЕЊЕ У ПЕРИОДУ ОД 1990. ДО 2015. ГОДИНЕ

$
0
0

Елизабета Георгиев 

Споменик Ћирилу и Методију испред националне библиотеке у Бугарској

Споменик Ћирилу и Методију испред националне библиотеке у Бугарској

Са циљем да заокружим причу о савременом тренутку на пољу превођења српске књижевности на бугарски језик и бугарске књижевности на српски језик, спровела сам једно мало истраживање електронских база националних библиотека Србије и Бугарске. Намерно сам узела период од 1990. до 2015. године који је у друштвеном, историјском и књижевном смислу интересантан (донео је битне друштвено-политичке промене и у једној и у другој земљи, нове гласове у књижевности, нове међусобне везе двеју националних књижевности).

Пре него што представим податке до којих сам дошла „чешљањем“ база, навешћу два основна закључка која су „изронила“ из тог истраживања:

  • У Бугарској се више преводи српска књижевност
  • У Србији су чешћи преводи бугарске књижевности у периодичним публикацијама

На основу увида у базу података COBISS.BG о превођењу српских књига на бугарски за период од 1990. до 2015. године, може се закључити да су у том периоду у Бугарској превођене поетске књиге: Радована Караџића, Зорана Вучића, Јована Ристића, Драгана Јовановића Данилова, Десанке Максимовић, Ивана Лалића, Васка Попе, Душка Трифуновића, Марка Ристића, Србе Игњатовића и других. Од прозних писаца, сем великог броја нових превода српских класика Андрића, Нушића, Станковића и других, у том периоду превођеи су: Данило Киш, Милорад Павић, Давид Албахари, Горан Петровић, Слободан Селенић, Вида Огњеновић, Јелена Лонголд, Михајло Пантић, Радослав Петковић, Срђан Ваљаревић, Драгослав Михаиловић, Момо Капор, Марко Видојковић, Ласло Башковић, Владимир Пиштало и други.

Преводе потписују: Жела Георгиева, Светлозар Игов, Сијка Рачева, Асја Тихинова-Јовановић, Русанка Љапова, Марија Јоана-Стојадиновић, Иван Коларов, Моника Јанева,  Катја Јорданова, Бојан Ничев, Прван Стефанов, Калина Јорданова, Христијана Василева, Николај Канчев и др.

Истим методом, увидом у базу података COBISS.SR,  може се направити преглед превођења бугарске књижевности на српски. Што се поезије тиче ту су збирке песама: Николаја Канчева, Валерија Манолова, Димитра Стефанова, Маје Далгачеве, Димитра Христова, Љубомира Левчева, Евтима Евтимова, Михаила Белчева и других. Прозне књиге: Јордана Радичкова, Радоја Ралина, Бориса Христова, Георги Господинова, Антона Дончева, Алека Попова, Елене Алексиеве, Емила Андреева, Николаја Табакова и других.

Преводе потписују: Мила Васов, Ристо Василевски, Бранко Ристић, Јасмина Јовановић, Елизабета Георгиев, Велимир Костов, Денко Рангелов, Ивана Давитков,  Ивана Стоичков и други.

Транскрипција –прилагођено писање имена из страних језика

$
0
0
Елвис Пресли

Елвис Пресли

Пише: Наташа Живковић

Приликом превођења са неког живог језика на српски, између осталог, преводиоцима највише муке задају имена из страних језика. Tакође, то је један од проблема и за сваког лектора. Преводилац обично оставља име написано као и у изворном језику. Задатак лектора је да прилагоди писање.

Прилагођено писање имена из страних језика назива се транскрипција. Овај поступак је применљив и у ћирилици и у латиници. Поред њега, не треба изоставити ни изворно писање применљиво у латиници.

Током развоја писмености још од IX века јавља се потреба да се приликом превођења пренесу имена из тада грчког језика. Један од солунске браће, Константин, по замонашењу Ћирило, већ у првим преводима одлучио се за прилагођено писање. Доказ за коришћење транскрипције уместо изворног писања јесте његова азбука у коју није унео еквиваленте свих грчких слова. Касније, током развоја старословенског писма,  омогућено је изворно писање речи из грчких изворника и то онда када је успостављена ћирилица и у њу укључена сва грчка слова. Примена овог поступка тада постаје доминантна.

Стварање националних ћирилица доноси и примену транскрипције – прилагођеног писања имена. У латиничним правописима по правилу се имена пишу изворно.

Транскрипција има за циљ да се страно име што складније уклопи у наш израз, а при томе нисмо условљени којим писмом ћемо писати, односно штампати свој рукопис. Постоји потреба, нарочито у стручним текстовима, да се име, поред транскрибованог, испише изворно у загради или фусноти. А то се чини и онда када нисмо потпуно сигурни како бисмо га прилагодили нашем језику.

 Салма Хајек

Салма Хајек

Грешке су честе у овом делу ортографске норме. Неретко новински чланци, као и преводи обилују оваквим грeшкама. На пример (исправно написани примери су подебљани, као и на крају текста):

Елвис Присли је Елвис Пресли;
Селма Хајек је Салма Хајек;
Енди Мареј је Енди Мари.

Прилагођено писање подразумева поштовање низа правила. У Правопису српског језика, у посебном одељку, донета су општа начела, као и особености транскрипције словенских имена и из појединачних језика: албанског, арапског, персијског, енглеског, италијанског, јапанског, кинеског, мађарског, пољског, португалског, румнуског, руског, скандинавских језика, француског, холандског, чешког и шпанског језика. Уз општа начела и опредељења, наглашене и ненаглашене самогласнике, сугласнике, правописне специфичности, у Правопису је дат низ примера и напомена. Табеларни прикази омогућују да одгонетнете и прилагодите писање сваког имена. Дати су и најфреквентнији примери. Ево неких занимљивих примера:

Имена из енглеског језика: глумац Denzel Washington и сви остали са тим презименом требало би да буду Вошингтон, а George Washington као и главни град САД-а који је по њему добио име задаржавају укорењено Вашингтон. У примеру Sawyer, aw (као и o, a и ou) замењује о, а y ј те бисмо написали Сојер, наравно и изговорили. Име и презиме познатог драмског писаца (William Shakespeare) пишемо и изговарамо Виљем Шекспир, мада би исправно било Вилијем Шекспир. Када је о овом аутору реч, прихватљиво је Виљем јер се под овим именом личност одраније усталила у српској култури. Презиме Fitzgerald бисмо написали Фицџералд иако су tz два одвојена гласа, чине целину у овој комбинацији па би их требало преносити као ц, а g, односно j, ge и dg као џ.

Имена из италијанског језика: без обзира то то како гласе правила транскрипције, уобичајена италијанска имена задржавају се у усвојеном облику, нпр.  Рим (Roma), Напуљ (Napoli), Тибар (Tevere), Трст (Trieste), Галилеј, односно Галилео Галилеи (Galileo Galilei), Кристифор или Кристоф Колумбо (Cristoforo Colombo).

Имена из руског језика: руски Большой театр се транскрибује у складу са правилима и то ль у љ, а й у ј, дакле Бољшој театар (с тим што треба водити рачуна о промени – Бољшог театра, у Бољшом театру); формант НИН у руским презименима преносимо као -ЊИН, нпр. Бу́нин (Буњин), Ле́нин (Лењин), Рахманинов (Рахмањинов)…

Када је реч о скандинавским језицима, транскрипција представља озбиљан део посла при превођењу, или пак лектури преведеног текста. У Скандинавији се говори осам језика: дански, норвешки, шведски, ферјарски, исландски, фински, лапонски и гренландски ескимски. Писмо је латинично у свим језицима. Интересантно је да се ферјарски језик говори на Ферјарским острвима, али и у делу Норвешке и Данске. Ферјарска острва је прилагођено писање за топоним који се изворно зове  Føroyar, а превод би био Овчија острва; нажалост, често се користи неправилан облик Фарска острва.

Имена из француског језика: крајње Т се не изговара и не пише, нпр. Godot (Годо); TH као Т, нпр. Édith (Едит), Thierry (Тјери); U се преноси као И, нпр. Dumas (Дима), Hugo (Иго), Luc (Лик), а не Дума, Уго, Лук како се често погрешно појављује. ILL или IL  иза самогласника као Ј, нпр. Breil (Бреј), Versailles (Версај), али  Marseille (Марсељ) што одговара фонетизму речи француског порекла детаљ, павиљон, фељтон…

Имена из шпанскиг језика:  у шпанским презименима често је слово Z које и преносимо као З, нпр. Веласкез, Запата, Мендоза, али има примера када се користи С као у примеру Сарагоса или се појављују варијанте Перез и Перес. Било би добро да то увек буде З и да се прихвати као норма без обзира на то што се при изговору изједначује са С, осим испред безвучних сугласника наводи се у Правопису. Иван Клајн истиче да се у шпанским именима погрешно транскрибује З уместо С, а исправно је Хосе, Хесус, Валпараисо.

Ако се у тексту који се преводи, на пример, са енглеског језика на српски нађу имена и презимена из неког другог језика, француског, чешког, румунског, италијанског, преводилац би требало  да правилно транскрибује имена на српски без обзира на то што преводи са енглеског, а властито име потиче из неког другог језика. Ако преводилац занемари транскрипцију, такве пропусте мора надоместити лектор. Зато ланац превод-лектура-коректура не треба прекинути.

Кроз наведене примере покушало се само илустровати како се решавају питања транскрипције. Скоро сви наведени примери су из Правописа Матице српске. Било би нужно држати се прописаних правила, а за језике који нису дати, савет је да се користи уобичајени облик, онај који је ушао у наш изражајни обичај.

Сент Петерсбург је Санкт Петербург.
Милан је Милано.
Латвија (Латвиа) је Летонија.
Георгија (Џорџија) је Грузија.

РУСКА ЗИМА МЕЂ ПОЛИЦАМА КЊИГА –РУСКИ ЈЕЗИК И РУСКА КЊИГА У СРБИЈИ

$
0
0
Пише: Елизабета Георгиев
Из перспективе библиотекара
Ум без книги как птица без крыльев
(руска пословица)
Елизабета Георгиев

Елизабета Георгиев

Разлог да напишем овај текст је запањујућа констатација  једне младе жене, интелектуалке, која ми је у разговору о свом читалачком укусу, а на питање да ли чита словенске књижевности, мислећи пре свега на велику руску књижевност, као из топа одговорила: „Ко још чита руске писце?!“ Запањила ме је брзина одговора, па „чврстина“ констатације, али највише сама реченица „Ко још чита руске писце?!“ Имала сам потребу да јој се супроставим, да јој кажем како то највећа глупост коју сам чула, али кукавички и непрофесионално сам се повукла пошто ме је оно што ћу у наставку рећи у том тренутку блокирало да ступим у дебату.

Дуго нисам чула руску реч, нити пак била у прилици с неким да провежбам знање језика којег волим. Средином новембра, боравећи у Великом Трнову имала сам част да слушам и да разговарам са колегиницама, библиотекаркама, из Русије. Мелодични, драги, оригинални, јединствени руски језик, вратио ме је у детињство и сместио пред телевизор када сам сате проводила, гледајући руске бајке. После ме је преселио у ђачку клупу и вратио ми специфичан ршум у глави када сам се трудила што правилније да изговорим ч, ж, ш, да ми ы буде што природније. Затим сам прелистала последњих десетак година које су ми само спорадично доносиле сусретe са руским језиком, али и бројне сусрета са богатом руском књижевношћу, на шта сам веома поносна.

Као библиотекар из провинције који се заиста радује светковини књиге названој Сајам књига, посебно сам се обрадовала Русији као почасном госту овогодишњег Сајма. Земља богате културе која доминира оригиналношћу и познатим словенским духом кога поштујемо и коме се дивимо. Данима се причало о руским писцима, гостима Сајма, о новим гласовима у руској књижевности, о традицији за поштовање, о одрастању уз Пушкинове бајке и Јесењинове песме

Александар Сергејевич Пушкин

Александар Сергејевич Пушкин

Све је то лепо, али шта се дешава са тим књигама када преведене, после сати и сати борбе са текстом, дођу у библиотеке? Колико се руски аутори читају у књишком окружењу бомбардованом бомбастичним рекламама о англо-америчким и западноевропским писцима?  И наравно, колико је руски језик заиста присутан и колико нам је он заиста познат, посебно млађим генерацијама?

Сергеј Александрович Јесењин

Сергеј Александрович Јесењин

Упркос чињеници да је сарадња Русије и Србије традиционално на високом нивоу у свим доменима битисања и стваралаштва, статус руског језика у српским школама данас је крајње незавидан. Подаци говоре да је руски језик деведесетих година прошлог века потиснут из српских школа, те да га све мањи број деце учи (према подацима из 2012 само 90.000 ученика учи руски). Ту је свакако незаобилазан утицај родитеља, који сасвим свесно протежирају друге језике, са енглеским на челу…

С друге стране савремену културно и културолошко окружење, американизовано и обојено позитивним ставом према свему што долази са запада у односу на руска, словенска, светски значајна културна постигнућа, код данашњих генерација је створио искривљен систем вредности у смислу – оно што нуди Запад је добро, савремено, а оно што долази са истока је застарело, неактуелно, незанимљиво, ретро

Михаил Булгаков

Михаил Булгаков

Овакав однос према језику, књижевности и култури једног великог народа рефлектује се и на број преведених руских књига у библиотечким фондовима у Србији. Сем класика руске књижевности, који су незаобилазни део школске лектире, на полицама српских библиотека смештено је незадовољавајући број преведене савремене руске књижевност, имајући у виду њену величину и значај.  Последњих десетак година руске књижевнсти је мање на издавачком тржишту и то је свакако и последица политичких промена. Ово је констатација која се односи и на земље у окружењу. У разговору са колегама из Бугарске сазнала сам да је и тамо слична ситуација као код нас. Иако је и Бугарска традиционално русофилски настројена, последњих година много више се преводе западне књижевности.  Један добар српски или бугарски читалац тешко да ће знати да наброји нека имена из савремене руске књижевности, али ће свакако знати да издекламује бар десетак, рецимо, савремених америчких писаца…

А руски писци XXI века пишу о животу људи и новом капиталистичком окружењу, о борби са наслеђем пре распада Совјетског Савеза, о бекству из чауре некадашњег режима обојеног надреалистичним темама, мистиком, о савременом човеку, поносном власнику јединствене словенске душе… Никако нису неактуелни!

Антон Павлович Чехов

Антон Павлович Чехов

На отварању овогодишњег Сајма књига у Београду, прослављени Емир Кустурица, између осталог је рекао:

Како је пуста младост која није открила Антона Павловича Чехова! Шта би било да нам душу нису преплавиле Толстојеве реченице у којима је светлост падала и на најситнији детаљ! Знали смо боју дугмета на мундиру Вронског, а лик Ане Карењине био је јаснији од упечатљиве глумице на филмском платну. Да није било Булгакова како бисмо осетили апсурд и парадокс? Да није све изгубљено, а никада није све изгубљено, потврђују нам појаве које као усамљене заставе у пустињи машу и потврђују нам да има писмених, само су нам склоњени с очију! Они су стиснути између хиљаду информатичких чуда, јутјубова, ријалити шоуа, али и одређени политичком коректношћу као најновијом верзијом глобалне аутоцензуре.“

Велика истина и као библиофил волела бих веровати у много бољу будућност руских књига на полицама српских библиотека, у много бољу будућност читања уопште, јер како би велики Шолохов рекао  ..любите книгу всей душой! Она не только ваш лучший друг, но и до конца верный спутник!

Zašto životinje proizvode različite zvukove u različitim jezicima?

$
0
0

Pitanje i odgovor Arike Okrent

Pre nekoliko godina susreo sam se sa pitanjem kako laje pas na srpskom jeziku. Budući da sam imao pse od detinjstva, podrazumevalo bi se da bar tu reč mogu obrazložiti na bilo kom jeziku, bez obzira da li je u pitanju domaće ili međunarodno okruženje. U to vreme po prvi put sam iskusio stalni život i rad u multinacionanom i multikulturalnom okruženju. Iako sam sarađivao sa strancima još u vreme studija, učešće u međunarodnom programu kulturne razmene u Italiji omogućilo mi je da na nedeljnom nivou upoznajem ljude iz najrazličitijih delova sveta. Takvo okruženje primoralo me je na stalnu upotrebu engleskog, ali i na ubrzano savladavanje italijanskog jezika, kao i lokalnog sicilijanskog dijalekta.

Kuca

Temu je pokrenula devojka iz Nemačke. Iako je verovatno bila pomalo zaludna, još mi se tada učinilo zanimljivim što pas na engeskom, italijanskom i nemačkom zaista laje drugačije od psa na srpskom i/ili hrvatskom jeziku.

Tokom godina zaboravio sam ovu temu, prem da mi nije krucijalna za ono što me intrigira u polju kulture i jezika. Međutim, pre nekoliko nedelja slučajno sam naišao na YouTube objašnjenje američke lingvistkinje Arike Okrent: Zašto životinje proizvode različite zvukove u različitim jezicima? (Why Do Animals Make Different Sounds in Different Languages?). Čak iako ne zapažamo ovu razliku, kao što do skoro ni sam nisam činio, pitanje je vrlo zanimljivo. Sa jedne strane, čini se da otvara potrebu za kulturološkom analizom, a ne samo lingvističkom, dok me je jedna od poslednjih rečenica snimka asocirala na Sapir-Whorfovu hipotezu poznatu i kao princip lingvističkog relativiteta.

Arika Okrent je američka lingvistkinja poljsko-rumunskog porekla. Rođena je u Čikagu (SAD). MA diplomu iz lingvistike stekla je na Univerzitetu Gallaudet, dok je PhD u polju psiholingvistike odbranila pri Univerzitetu u Čikagu. Širu popularnost stekla je nakon objavljivanja knjige In the land of Invented Languages (2009). Godine 2015. primila je nagradu Linguistics Journalism Award koju dodeljuje Američko lingvističko društvo (Linguistic Society of America).

Ova popularna naučnica pored engleskog zna američki znakovni jezik, mađarski i klingonski, a poseduje i pasivno znanje esperanta. Među zanimljivim temama koje istražuje, pokušala je da ukratko obasni životinjske zvukove. Ako se pitate zašto životinje proizvode različite zvukove u različitim jezicima, možda će vam ovaj trominutni video prilagođen našem jezičkom podneblju dati inspirativan odgovor. Da li ste znali da mi, osim što proizvodimo zvuk oponašajući životinje, tom zvuku dajemo ime, a imenovanje podleže različitim pravilima koja različiti jezici imaju? Ko zna? Možda će vas ovo objašnjenje navesti da se zamislite nad odgovorima koje ste mislili da znate.

*** *** ***

Prilagodio i preveo
Nemanja D. Milinović

Moja NLP priča – Marija Huber

$
0
0

Da li se zaista u užurbanoj svakodnevici, preplavljeni mnoštvom obaveza na poslu i kod kuće možemo intenzivno pozabaviti kreiranjem sopstvene budućnosti? 

Koliko u stvari često bežimo od takvih misli samo zato što nam deluje pomalo zastrašujuće da sebe zamislimo dvadeset godina starijim?

U našoj zemlji, nažalost, ni vreme ni iskustvo još uvek nisu pokazali da je latinska sentenca “istorija je učiteljica života” tačna. Možda je krajnje vreme da potražimo nove učitelje, a “kada je učenik spreman učitelj se sam pojavljuje“. Za pojavu pravog učitelja potrebno je da donesemo čvrstu odluku, potrebna je naša lična spremnost, ogromna volja kao i nepresušna želja za učenjem.

“NLP u svakom uspehu mirođija“ Slavice Squire

“NLP u svakom uspehu mirođija“ Slavice Squire

Onda kada mi je bila najpotrebnija, kada sam za nju bila istinski spremna pojavila se moja prava “učiteljica života”, nauka koja postoji četrdesetak godina, sa zastrašujućim imenom Neuro-lingvističko programiranje, ili kraće i manje rogobatno NLP. Da bi bilo što jasnije i konciznije može se prevesti kao Nauka Ličnog Prosperiteta. Ja je zovem i Naukom Lične Perspektive (gde perspektiva znači i budućnost i pogled na svet i to ne bilo kakav, već pun vedrine, pokretačke i stvaralačke energije).

Prvi susret sa njom omogućila mi je knjiga “NLP u svakom uspehu mirođija“ Slavice Squire, koju mi je drugarica preporučila u najboljem mogućem trenutku, najtežem periodu moga života.

Kako bih dočarala taj period ilustrovaću vam ga.

Naime, na drugom porodiljskom odsustvu sam, a kako sam na poslednjem poslu bila na ugovoru svaka dalja mogućnost za stalan posao se izgubila. Danima motam po glavi šta ću raditi kada se taj period završi. Gajim bebu koja već sa samo šest meseci puzi po celoj kući tokom dana, ne zna ni za krevetac, ni za ogradicu, ni hranilicu jer mu je svaki minut proveden u njima najveća kazna. Beba koja već tada vođena radoznalošću puzeći kreće u istraživanje i osvajanje sveta, otvaranje fioka i ispipavanje terena, koja je već tada nezaustavljiva. Kako danju spava samo dvadesetak minuta ne stižem da za to kratko vreme na miru skuvam ručak, a za noćno kuvanje sam premorena, te iz dana u dan, iz meseca u mesec kuvam bukvalno stojeći na jednoj nozi, jer on je već tu pored mene u kuhinji na pločicama!

Moderna mama

U strahu i grču da se ne povredi, držim jednu nogu spremnu u vazduhu poput akrobate, u slučaju da krene da pada kako bih mu amortizovala pad svojim stopalom (tražim nešto dobro u tom zastrašujućem prizoru: dovoljno sam krakata pa srećom sa lakoćom pokrivam čitavu teritoriju naše ne tako velike kuhinje). Dešavalo se već tada više puta da mu se ruke omaknu pri puzanju i da iz nosa krene da mu lije krv. O nervnoj napetosti da i ne govorim, prisutna je mesecima što iz gore navedenog razloga, što usled akumuliranog stresa jer njegovo danonoćno plakanje, bolje reći urlanje i vrištanje, tokom grčeva i prilikom izbijanja zuba nije prestalo sve dok mu poslednji zub nije iznikao kada je imao oko 20 meseci.

U istom tom periodu, paralelno, najčešće preko skajpa, svakodnevno bodrim svog oca obolelog od opake bolesti. Šaljem mu svoju podršku, optimizam (koji izvlačim iz samih petnih žila), ohrabrujem ga. Svakog novog dana deca i ja  imamo zajedničku misiju – satima kameru upirem u decu kako bi ga oraspolozili, uveselili, kako bi gledajući u njih bar u tim trenucima potpuno zaboravio na svoju bolest. I uspevali smo, znam da jesmo, jer u tim trenucima nije bilo ni trunke straha i tuge u njegovim toplim očima, a i kako bi, oni su ga obasipali i obasjavali radošću i bezuslovnom ljubavlju kako to samo deca znaju.

Koliko je za mene u takvom periodu samo osnažujuće i ohrabrujuće bilo otkriće ovakve jedne knjige, jedne fantastične nauke života. Saznanje da je puno onoga što sam do tada u životu radila intuitivno, po sopstvenom duhovnom nahođenju, optimizam koji sam oduvek imala, način na koji sam posmatrala život i ljude i sa njima se ophodila, bio ispravan i neophodan. Čitala sam knjigu i ponavljala sebi: “Pa ti ovo već ovako radiš! Nije li to fenomenalno?“. Bodrila sam sebe više nego ikad osvešćujući sve svoje kapacitete i resurse koje sam već i sama posedovala. Jer to je bio period kada su mi psihička i fizička snaga bile više nego  potrebne. Naravno pronašla sam u knjizi i onu kariku koja mi je oduvek nedostajala. Shvatila sam zašto sam baš u tom trenutku bez posla nakon više od deset godina radnog iskustva, tokom koga sam održala preko 9000 časova radeći dugo u privatnoj i kraće u državnoj školi, a imala sam pritom i dvogodišnje prevodilačko iskustvo.

Knjiga me je navela da sebi dam odgovor na fenomenalno pitanje od kojeg svako mora da krene mnogo pre nego što upiše srednju školu, fakultet. Pitanje koje će definisati nas, naš život, ali ne bilo kakav već onaj u kome smo svakoga dana srećni, presrećni jer radimo ono što volimo, što nas pokreće i ispunjava, ono što bi u suštini bio naš hobi celog života.

Pitanje koje glasi:

“Šta je to za šta biste platili da radite?“

Nije mi bilo potrebno mnogo vremena da pronađem odgovor: “Platila bih da učim strane jezike”. Ubrzo i sasvim prirodno u mislima mi se iskristalisala ideja: “Otvoriću školu stranih jezika! Za početak naravno engleskog!” Bavila sam se ja već onim za šta bih platila da radim, radeći i u privatnoj i u državnoj školi, uživala sam prenoseći ne samo znanje, već ljubav i entuzijam za učenje ovog jezika, izgarala i davala sve od sebe, ali tamo, nažalost, nisam imala uslove koje sam smatrala da istinski zaslužujem.

Škola engleskog

Mesecima unazad planiram i osmišljavam jedinstvenu ponudu koju ću pružiti svojim polaznicima, kako odraslima tako i deci, ideje se neprekidno roje i pokreću me, ali pored toga hvatam sebe kako mi konkretan datum kada ću zvanično otvoriti svoju školu stalno izmiče ili ja od njega iz straha bežim. Svesna toga, a znajući za trening pod nazivom “Power Life Design” (koji je nakon jako puno iskustva u radu na svom NLP Institutu osmislila upravo Slavica Squire, koja je NLP prva i donela iz Nemačke pre desetak godina), prijavljujem se ne bi li sada samu sebe dovela pred svršen čin i konačno odredila datum otvaranja škole. Tako je i bilo.

Postavila bih svima jedno pitanje: Kada ste poslednji put i koliko ste vremena posvetili razmišljajući o tome kako će vaš život izgledati za 20 godina?

Ja nedavno. Dva dana sam provela na mestu gde je stotinu nas došlo na putovanje u sopstvenu budućnost. Kako ne volim da kasnim stigla sam pola sata ranije, misleći da ću biti među prvima, iznenadivši se ubrzo kada sam videla da su prva tri reda već bila gotovo popunjena. Kako i ne bi, nije ovo obično predavanje, ovo je lekcija koja se na moju veliku žalost u našim školama ne uči, a koja se tiče ni manje ni više nego baš našeg ličnog života. Otud i interesovanje za prve redove. Oni iskusniji, koji su ovde po drugi, treći put, došli su ranije ne bi li što bolje videli Slavicu Squire i upili svaku njenu reč, znajući koliko je ovo iskustvo dragoceno i šta im je već donelo. Ovog puta imaju neke još fascinantnije vizije za budućnost. Okružena tim entuzijastičnim, hrabrim ljudim, a kažem hrabrim jer dolaze svesni da nije tako lako zagledati se daleko u budućnost), radila sam na jasnom definisanju sopstvenog cilja, a Slavica nas je, poput iskusnog kormilara, koristeći već proverene tehnike i alate, navodila i usmeravala. Davala nam je zadatke, koje smo mi pomno i revnosno ispisivali. Radili smo na pronalaženju te tako zastrašujuće tačke iz koje nema povratka. Pronašla sam i ja svoju, a kako je mene i moj cilj odabrala za ključnu demonstraciju vizualizacije ostvarivanja cilja, korak po korak, prepreka po prepreka, pred sto ljudi izgovaram taj datum, taj momenat. Tu tačku iz koje više nema povratka, tačku od koje svi pomalo zaziremo, jer u protivnom naš cilj ne bi bio dovoljno veliki. A veliki je sa razlogom, on će nas dovesti do jedne druge tačke, života kakav smo oduvek sanjali i sami kreirali.

Podelila bih sa vama još i svoja dva omiljena citata. Prvi američkog pesnika Emersona koji glasi:

Kada jednom donesemo odluku, čitav se univerzum uroti kako bi se to dogodilo“.

Za mene se već mnogo puta „urotio“ i na tome sam mu beskrajno zahvalna, ali to se dogodilo tek onda kada sam čvrsto donela odluku u vezi sa nečim što mi je istinski važno i onda kada sam svu svoju energiju ka tome usmerila, jer „Energija teče tamo gde je pažnja usmerena“. Baš kao što je tekla onda  kad sam uporno danima i danima tragala za rešenjem i došla do svoje nove prave „učiteljice života“, zapravo kada je ona došla do mene.

Marija Huber

Marija Huber

Marija Huber je profesor engleskog jezika i knjizevnosti.

Preko 10 godina radnog iskustva stekla je radeći u privatnoj školi engleskog jezika, gde je držala časove opšteg i poslovnog engleskog jezika, a nešto kraće radila je kao prevodilac u Ministarstvu finansija i profesor engleskog jezika u osnovnim školama u Beogradu.

Udata je i majka dva dečaka. Životni moto joj je: “Count your blessings, not your troubles!“ (Brojte svoje blagoslove, a ne nevolje). U protekle dve godine intenzivno se bavi proučavanjem NLP-a i njegovom uspešnom primenom kako u poslovnom tako i u privatnom životu.      

Viewing all 90 articles
Browse latest View live