Krajem 2014. godine Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja potpisalo je sporazum sa institucijom British Coucil u Beogradu. Potpisani sporazum omogućava profesorima različitih profila da predaju engleski jezik u osnovnim školama do četvrtog razreda. Ovo pravilo primenjivalo bi se u sredinama gde ne postoji dovoljan broj profesora/predavača školovanih u skladu sa domaćim zakonima o obrazovanju. Sporazum predviđa da visokoobrazovana lica mogu predavati jezik uz polaganje ispita o znanju engleskog pri British Council-u.

Ova vest je krajem 2014. i početkom 2015. godine značajno potresala domaću intelektualnu javnost (dakle, ne većinu). Društvene mreže su prštale od komentara i reakcija, pa tako profesore/predavače jezika ne treba zamišljati kao upaučene tradicionaliste, već primetiti da su i oni vrlo aktivni i kreativni korisnici društvenih mreža. Neki su bili zadovoljni ovim sporazumom, dok se sažetak negativnih komentara, najpre iz redova diplomiranih profesora engleskog, sastojao u stavu da je reč o relativizaciji stečenih znanja i kvalifikacija, jer samo diplomirani profesor engleskog jezika može predavati engleski u školama. Na stranu što bismo mogli dodatno prokomentarisati težinu titule profesor u srpskom, a potom u engleskom jeziku i upitati se je li legitimno prisvajati ovo akademsko zvanje samo na osnovu završenih osnovnih ili master studija.

Ne moram istaći svoje viđenje problema, iako nije teško naslutiti da će ono biti nešto liberalnije. Ne želim da delim lični utisak, već da napravim kratku paralelu, te da pokažem kako se na predavanje engleskog jezika posmatra pre svega u zemljama odakle potiču izvorni govornici engleskog. Sa druge strane, neću sebi dopustiti da kažem kako filološko obrazovanje nije dovoljno, pod argumentom da nije svako ko završi taj fakultet takođe i dobar predavač. Pretpostavićemo da je naše filološko obrazovanje savršeno i da ono proizvodi samo kvalitetne metodičare i predavače. Međutim, da li je to dovoljno za izvrsnog predavača? Kakve kriterijume pronalazimo iščitavajući međunarodne programe koji sertifikuju predavače engleskog jezika za ceo svet?

Kroz primer nekoliko praksi skrenuću pažnju da formalno obrazovanje nije ključno da bi pojedinac postao izvrsni predavač jezika. Međutim, programi koji nediplomiranim predavačima jezika pomažu da postanu kvalitetni i uspešni mogu značajno unaprediti rad i onih diplomiranih. Neki od njih otvaraju vrata u mnogim zemljama sveta. Ponekad čak neformalno obrazovani predavači dobijaju mogućnost rada sa strancima upravo u zemljama poput Velike Britanije ili SAD-a što je kolevka ne samo engleskog jezika i kulture, već čitave aglocivilizacije. 

Šta bi rekli uspešni predavači engleskog?

Ukoliko tragate za učenjem engleskog putem interneta, naići ćete na odlične YouTube kanale i sajtove. Tako su mi npr. privukli pažnju kanali A. J. Hoge, WorldEnglish Teacher ili Learn English Conversation. Ove programe osmišljavaju i prave izvorni govornici iz SAD-a i Velike Britanije. Kada pogledamo njihova objašnjenja, metodološke pristupe, načine na koje odgovaraju ili obrazlažu različite jezičke probleme, čini se očitim da je reč o nenadmašnim predavačima i poznavaocima onoga što rade. Najmanje što možemo je da se zapitamo čemu nam uopšte služi bilo koja jezička diploma, jer ovakvi primeri nedvosmisleno pokazuju koliko je važno poznavati srž praktično primenjenog jezika koji predajemo, pa potom govoriti o formalnom zvanju. Nažalost ili srećom, to poznavanje poseduju ili rođeni govornici jednog jezika ili zaista daroviti pojedinci kojima je život omogućio da ovladaju određenim jezikom, bez obzira da li su formalno kvalifikovani. Ovaj primer možemo pronaći i na vrhunskim YouTube kanalima za učenje npr. italijanskog jezika kao što je Edilingua.

Iako vidimo koliko je poželjno i važno predavati svoj jezik, nedavno sam naišao na sajt koji vodi James Taylor. Privukao me je njegov tekst Zašto poželim da nisam izvorni govornik engleskog (Why I Wish I Was a Non-Native English Speaker).

James Taylor je rođeni Britanac koji je radni vek proveo u različitim državama, predajući engleski. Osnivač je Belgijskog udruženja za nastavnike engleskog (Belgian English Language Teachers Association). Pored brojnih zapažanja koja je naveo u pomenutom tekstu, čini se zanimljivim što on smatra da nikada neće moći da kaže svojim učenicima kako ih zaista razume koliko je teško i ponekad frustrirajuće učiti engleski. To je trenutak zbog kojeg će se uvek osećati nepotpunim, dok neizvorni predavači engleskog mogu dublje razumeti svoje učenike i njihove probleme u učenju. Baš zato Taylor daje prednost neizvornim govornicima engleskog, koji ovaj jezik nisu naučili i progovorili u ranom detinjstvu, već kao stariji.

Ne znam da li je Taylor potpuno u pravu. Budući da imam iskustvo predavanja engleskog i italijanskog, radeći isključivo na inicijativu izvornih govornika ovih jezika, dok takođe predajem i svoj maternji srpsko-hrvatski odn. hrvatsko-srpski, ne usuđujem se reći da se osećam potpuno isto predajući svaki od ovih jezika. Sa engleskim i italijanskim sam siguran u gramatiku, ali ponekad proveravam postoji li možda precizniji ili poželjniji izbor reči za određenu misao, koja ne zavisi samo od gramatičke konstrukcije. Da li se određene ideje mogu zaista izraziti onako kako bih ja rekao kao stranac, za razliku od izvornog govornika engleskog ili italijanskog? Odgovor na ovo pitanje je kod engleskog dodatno otežan tim pre što autohtone engleske govornike možemo naći u Africi ili Aziji, što pretpostavlja dodatnu policentričnost jezika.

Ovo su neka od pitanja koja sebi postavljam dok radim, a na koja ni ne pomišljam predavajući svoj maternji jezik, koji osim što je deo moje lingvističke determinante, odraz je kulture i identiteta koji mi je darovan rođenjem i odrastanjem.

Ipak, ne treba zaboraviti da postoje države čiji su obrazovni programi kreirani tako da nije ključan kriterijum visokog obrazovanja koje predavač mora posedovati, ali je važno da predavač bude izvorni govornik iz države gde je engleski bar jedan od službenih jezika. Baš zato ćete na Tajlandu sresti Amerikance, Britance ili Filipince koji predaju engleski, dok je u Kini važna jezička izvrnost, a što se tiče pripadnosti, bela rasa je u prednosti pri izboru predavača.

Osim toga, u naše doba postoje online aplikacije, putem kojih učenici biraju predavače. Iako među predavačima ima formalno i neformalno obrazovanih, izvornih i neizvornih predavača, mnogi učenici dobrovoljno biraju neizvorne govornike kao predavače za učenje ili usavršavanje engleskog. Mnogi čak ne mare da li su njihovi predavači diplomirani stručnjaci, a uz to praksa pokazuje da uspešnost predavača ne zavisi uvek ni od obrazovanja, ni od etno-linvističkog porekla.

Kako postići izvrsnost kroz neprestano samousavršavanje?

Vidimo da prakse i zahtevi mogu biti različiti. Negde je važno biti formalno kvalifikovan za predavača, a negde je bitan etno-lingvistički faktor. U pojedinim slučajevima traže se i očekuju oba, dok u nekima ni jedno. Ono što se uvek zahteva jeste besprekorno znanje engleskog što najčešće proveravaju izvorni govornici kroz niz testova, a umeće se postiže kroz međunarodne programe nastavničkog usavršavanja. Ovi programi ne podstiču samo razvoj predavačke ekspertize, već različitim profilima stručnjaka pružaju neizmerne mogućnosti za razvoj međunarodne karijere. Evo nekih programa.

Helen Doron

Helen Doron je metod kroz koji deca uče engleski jezik kao drugi, odn. kao prvi strani jezik. Ime je dobio po britansko-izraelskoj lingvistkinji koja ga je osmislila i pokrenula 1985. godine kao mali porodični posao. Danas Helen Doron postoji kao međunarodna franšiza koja se primenjuje u celom svetu. Međutim, postoje pravila primenjivanja metodologije i upotrebe kreativnih materijala za prenošenje jezičkog znanja deci. Ovaj obrazovni program pomalo podseća na metod Marije Montessori, s tom razlikom da je Montessori usmeren na širi pedagoški rad sa decom, dok je Helen Doron usmeren isključivo na jezičko obrazovanje, kroz koje se takođe promovišu vrednosti društvene odgovornosti, antirasizma itd.

Franšiza obrazuje predavače kroz brojne kurseve pomažući im da steknu vrhunsku profesionalnost u poučavanju dece. U Beogradu postoji nekoliko Helen Doron škola, a neke sam imao priliku i da posetim. Deca (zavisno od uzrasta) bi učila engleski pomoću slika, igara, pesama i knjiga prilagođenih različitim uzrastima. U našoj sredini poželjno je da predavači budu filolozi, ali to nije neophodno. Neophodno je da predavač bude visoko obrazovan, a znanje engleskog proverava isključivo izvorni govornik kroz intervju koji može trajati i više sati. Nakon toga sledi simulacija časova sa decom, gde bi učenici bili odrasli nastavnici jezika koji već rade po ovom modelu. Tek kasnije kandidat bi dobio mogućnost pohađanja Helen Doron kurseva što omogućava sticanje veština za rad u ovakvom profesionalnom okruženju. Najvažnije je da Helen Doron daje rezultate, jer zahvaljujući ovom modelu, deca širom sveta od najranijeg detinjstva uspešno savladavaju i praktično usvajaju engleski jezik.

Certificate in Teaching English to Speakers of Other Languages

Certificate in Teaching English to Speakers of Other Languages (CELTA) je sertifikat o kojem detaljno možemo pročitati na sajtu Cambridge English, što je deo Univerziteta Cambridge. Ovaj sertifikat omogućava predavačima da se profesionalno afirmišu svuda u svetu. Polaznici imaju mogućnost tradicionalnog ili online pohađanja kurseva, koji uključuju najmanje 120 sati obuke. Kandidat koji želi da stekne CELTA autorizaciju mora biti školovan po standardima za rad u visokom obrazovanju, te imati poznavanje engleskog jezika na nivou C1 ili C2, shodno Zajedničkom evropskom okviru za žive jezike (CEFR: The Common European Framework of Reference for Languages).

TEFL – TESL – TESOL

Među predavačima engleskog jezika postoje tri vrlo popularna vida doškolovavanja: TEFL, TESL i TESOL. Šta znače, po čemu se razlikuju i šta pretpostavljaju?

TEFL (Teaching English as a Foreign Language) priprema predavače za prostore izvan engleskog govornog područja. Ove države su najčešće Kina, Japan ili Brazil. Sertifikat TEFL je široko prepoznat u različitim vrstama obrazovnih ustanova. TEFL školovanje ili kursevi mogu trajati različito, ali ne mogu biti kraći od 120 sati obuke. Sa druge strane, TESL (Teaching English as a Second Language) je predviđen za predavače koji predaju engleski strancima u zemljama engleskog govornog područja. Predavači sa ovim sertifikatom imaju šansu da rade kao asistenti u redovnim školama za izvorne govornike engleskog, koje pohađaju deca useljenika ili diplomata, ali i kao jezički instruktori u brojnim privatnim školama. Osim toga, treba pomenuti TESOL (Teaching English to Speakers of Another Language). Prema podacima koje nalazimo na sajtu Univerziteta u Torontu, TESOL je najnoviji u porodici sertifikata za profesionalne predavače engleskog jezika. Iako je TESOL neka vrsta američkog ekvivalenta britanskom sertifikatu CELTA, glavna kritika TESOL-a je da nije svetski prepoznat na isti način kao TEFL ili TESL, kao i da nije kompatibilan sa mnogim nastavnim programima i planovima za učenje engleskog.

Međutim, vredi pomenuti Global TESOL. Ako posetite zvanični sajt Global TESOL College, uočićete da postoji šest različitih obrazovnih programa za usavršavanje nastavnika. Global TESOL potiče iz Kanade i osmišljen je sa ciljem da omogući suštinska zvanja i veštine nephodne za univerzalno prihvatljive predavače jezika svuda u svetu. Ovaj program omogućava predavačima da se zaposle u inostranstvu, no pored toga pruža visoku konkurentnost na tržištu rada unutar jezičko-predavačke industrije. Za razliku od TEFL-a i TESL-a, Global TESOL je ponuđen kao univerzalni vid obuke za predavače jezika, bilo da je reč o engleskom ili nekom drugom govornom području.

Šta na kraju?

Oni poput mene biće uvek samokritični. Uvek će biti nezadovoljni svojim znanjem težeći stalnom proveravanju činjenica i usavršavanju. Verujem da je to bolje, nego živeti u ubeđenju da smo naučili sve što nam treba. Ovo polazište vredi, ne samo kada je reč o predavačima jezika, već o svima koji imaju ulogu da hodaju svetom prenoseći znanja. Najlepša osobina našeg učiteljskog zanata možda je baš to što znanje nikada nije konačno. Ni jedan predavač nije savršeno potpun ili nepogrešiv. Ni jedan predavač nikada to neće ni biti. Zato nam preostaju dva izbora: da budemo to što jesmo, ali da se neprestano usavršavamo; da budemo posvećeni misiji oplemenjivanja sveta kroz obrazovanje stižići tako na put izvrsnosti.

Treba li predavač engleskog jezika biti uplašen, ako ponekad pogreši izgovor ili pisanje reči, ako nema savršen britanski akcenat? Ne. Važno je da se usavršava i uporno radi na sebi. Čak i tada će bar jednom pogrešiti! Naša misija nije da budemo savršeno nepogrešivi, već izvrsni poput skromnog fenjerdžije koji osvetljava put znatiželje svog učenika, prateći njegove mogućnosti i potrebe, osluškujući njegova pitanja i zapažanja, pokazujući mu stazu ka svetlu, uz stalnu svest da je osvajanje svetla na kraju te staze ono što svaki učenik mora sam dostići.

Nemanja D. Milinović

23. aprila daleke 1616. godine, u malom engleskom gradu Stratfordu na Ejvonu, umire dramski pisac Vilijam Šekspir. Život mu se okončava u istom mestu u kome je i započeo, tačno pedeset i dve godine od svog početka.

Četiri veka kasnije, Šekspir se očigledno ne nalazi na putu da bude zaboravljen; njegove drame još uvek su predmet interesovanja i tumačenja i, prevedene sa engleskog na mnoge svetske jezike, čitaju se i izvode na scenama raznih krajeva planete. Godišnjica piščeve smrti  biće obeležena širom sveta – poštovaoci Šekspirovog dela moći će da uživaju u izvođenju njegovih drama, kao i da prisustvuju filmovima, koncertima, izložbama, predavanjima i konferencijama čija je tema život i stvaralaštvo velikog dramaturga.

A šta je sa nama?

Da li smo od Šekspirovog sveta vekovima daleko ili smo mu, naprotiv, bliže nego što želimo da priznamo? Ako ste spremni da dovoljno široko otvorite oči, videćete da se Šekspirovi dvorovi ne razlikuju previše od scene na kojoj igra savremeno društvo. U večitoj trci za slavom, novcem, vlasti i moći, današnji čovek neretko je spreman na sve. Možda savremeni Klaudije ne bi bratu nasuo otrov u u uvo kako bi preuzeo njegov presto, niti bi Magbet svirepo ubio kralja Dankana ne bi li sam došao na vlast. Savremene metode su prefinjenije, ali su ciljevi isti; možda likovi nose drugačije maske i njihovi se otrovi mešaju u drugačijim bačvama i po nekim drugim receptima, ali im je srž neizmenjena. Uključite televizor, otvorite dnevne novine, izađite na ulicu – neće vam dugo trebati da naletite na živopisne priče o spletkama, lažima i podmuklim planovima koji se kuju drugima iza leđa. Slični “poduhvati” Šekspirovih junaka pokretani su pre svega vlastoljubljem. Jasno, bilo ga je u izobilju u to doba – što u piščevoj savremenosti, što u izvorima koje je koristio za fabule svojih drama. Iz slepe ljubavi prema moći, njegovi likovi neretko prljaju ruke i hrle u zločin.

Magbet, scena iz predstave

Ponekad, jedan zločin neminovno vodi u naredni; dešava se i da, nesposobni da podnesu teret krivice i griže savesti koje su sami sebi namenuli, junaci srljaju u ludilo. Setimo se samo čuvene scene Magbeta u kojoj ledi Magbet, poremećenog uma, opsesivno trlja ruke kako bi sa njih sprala krv. A pomislite koliko samo ljudi danas nosi u džepovima uprljane ruke (možda ne baš krvlju, ali prljave svakako – što od krađa i kraduckanja, što od sitne i manje sitne korupcije), i koliko je toga trulo u državi Danskoj. Pa ipak, kao da se više niko i ne trudi da sa prstiju spere prljavšitnu – jer, što su prljaviji, to je onome ko ih ima život bogatiji i lagodniji; kao da je trulež postao norma, niko mu više ne obraća naročitu pažnju – tek kada počne neprijatno da zaudara, nađe se poneko ko ga primeti, i uglavnom polije nekim mirišljavim uljem, da se što manje oseti.

Ovde ne mogu a da ne navedem i jedan poduži citat Veselina Kostića, koji, govoreći o liku kralja Lira, kaže:

“On je očigledno čovek kojeg je vlast iskvarila, pa je postao nerazborit starac nesposoban da shvati bilo koje mišljenje drukčije od svoga. On ne samo da želi nego i zahteva da mu se javno i ceremonijalno laska, pa nagrađuje one koji udovoljavaju njegovom hiru, a kažnjava one koji odbijaju da to čine.”

I zaista, malo li nam je onih koji  zaboravljaju ko su i odakle su došli čim okuse slatki eliksir vlasti, i onih drugih, koji su spremni na svako licemerje kako bi od ovih prethodnih dobili poneku kapljicu? U drami, Lir uviđa svoju grešku. U stvarnosti, pogotovo savremenoj, moralni preporodi nisu deo svakodnevice. U duhu svega rečenog, teško je ne zapitati se – ne postajemo li možda (ako već nismo i postali) slika i prilika onog “vrlog novog sveta” koji pri kraju Bure vidi Miranda, i o kome, nešto više od tri veka kasnije, piše Oldos Haksli?

Laurence Olivier u ulozi Hamleta

Pa opet, i više od četiristo godina nakon što su Šekspirove drame pisane, sretnemo tu i tamo ponekog Hamleta. Često ga nije lako uočiti na prvi pogled, jer ga nametljivo prikrivaju vlastoljubivi Magbeti, nezahvalne i koristoljubive Regane i Gonerile, grubi Kalibani, poneki svetlucavom moći zaslepljeni Lir, ili bolesno ambiciozni i na sve spremni Klaudije. Ako ga i uočite, ne verujem da ćete pronaći suviše velike razlike između njega i njegovog davnog pretka Hamleta, kraljevića Danske. I današnji intelektualac je gotovo tragično rastrzan – između ideala i stvarnosti, onoga što je moralno i onoga što mu omogućava da preživi, između onoga što mu nalaže razum, i onoga što je društvo prihvatilo kao uobičajeno i normalno.

Ni današnji Hamlet ne oseća se dobro u svojoj koži, ili bolje rečeno, u sredini u kojoj se zatekao; jasno vidi kuda se svet zaputio, ali se ne oseća dovoljno jakim da taj put zaustavi, jer zna da je, nažalost, štošta drugo jače i moćnije od njegovog intelekta; “Biti ili ne biti” više nije pitanje osvetiti se ili ne, već pridružiti se ili ostati veran sebi, svojim idealima, svojim merilima, svom znanju, svom umu, na margini sadašnjice?! Tog istog Hamleta današnjice, skrajnutog intelektualca boli što je ljudska glupost postala trend i svakodnevica, ali je nemoćan da je zaustavi, jer je ima više od njegovih knjiga i ideja. Zna da je nešto trulo u državi Danskoj, i ne samo u njoj; ali, razočaran i već pomalo umoran, stoji u mestu, nemoćan da reši za koje “biti” da se opredeli.

Ima li nade za čovečanstvo?

U svojoj Buri, na jedno čudnovato ostrvo Šekspir dovodi različite likove. Tamo, daleko od sveta i civilizacije, daje moć jednom od junaka da ponovi istoriju, da ponovo provede likove kroz događaje kakvi su se ranije već odigrali. Cilj ovog ponavljanja je pre svega didaktički – dramski junaci treba da iz svojih i tuđih grešaka nešto nauče.

Ipak, da li se to zaista dešava?

U savršenom svetu, verovatno bi se dogodilo. U Šekspirovoj drami, istorija se ponavlja, čak i u pomalo goroj verziji od prvobitne. I ovde je veliki pisac, ne bez gorčine, utkao u svoju dramu jednu od duboko tragičnih ljudskih osobina – nesposobnost čoveka da se suštinski promeni, neumeće da, vođen lekcijama iz prošlosti, budućnost učini drugačijom, boljom. Kao što Jan Kot primećuje, Šekspir u Buri daje ono isto što, na jedan ili drugi način, prikazuje i u drugim svojim dramama – ono što je za njega “slika istorije, večite istorije, njenog stalnog i nepromenljivog mehanizma”, slika u kojoj dominira “nasilje kao načelo sveta”. I ništa drugačije nije ni u realnom životu, onom nekadašnjem, kao i ovom savremenom – i  nakon što smo preživeli tolike ratove, izgubili bližnje svoje i tuđe, nismo naučili da osvajanje, ubijanje, mržnja i pohlepa nisu pravi put.

Goncalova vizija srećne države u kojoj čovek i priroda žive u miru i blagostanju ostaje samo vizija – u drami i u životu, u renesansno Šekspirovo, i u čudnovato naše doba. Ako i postoji neki Prospero koji modernog čoveka pokušava da nečemu nauči, nije nemoguće da bi svoju palicu razočarano bacio daleko brže od Šekspirovog junaka, i ponovo zaključio isto:

“Ceo je moj trud/Iz čovečnosti bio uzaludan./Sasvim uzaludan.”

Slične rečenice, uostalom, i danas ćete čuti od sve malobrojnijih idealista koji su uložili bar malo truda da svet i ljude načine boljim nego što oni mogu da budu.

Veliki pisci uspevaju da u svoja dela unesu samu suštinu čoveka – ne pojedinca, već ljudskog roda kao celine. U Šekspirovim dramama nesumnjivo ima mnogo čoveka. Svakako, bilo bi lepše da je slika koju pomenuti tekstovi nose vesela, topla i vedra poput sna letnje noći. Ali nije, niti može da bude. I možda se baš zato što nije izmaštana i nerealna i održala više od četiri veka, i drame pisane u davno doba kraljeva, plemića i dvoraca ni danas nisu izgubile na aktuelnosti.

Na kraju svoje monografije o Šekspiru, Entoni Berdžes u jednoj rečenici vešto sažima veličinu dramskog pisca:

„Šekspir smo mi – ljudski rod koji pati, čovečanstvo što ga pokreću umerene ambicije, zanima novac, koje je žrtva svojih želja, i koje je isuviše smrtno.”

Dijana Jelenkov

Dijana Jelenkov je master profesor srpskog jezika i književnosti. Bavi se pisanjem poezije i proze, kao i lekturom i prevođenjem. Svoje radove objavljivala je u časopisima “Majdan”, “Trag” i “Nedogledi”, a neki od njih su i nagrađivani. Koautor je prozno-pesničke zbirke “Dodir”.

Wer schreibt, der bleibt!
(Onaj koji piše, ostaje/Zapisano, ostaje!)

“Šta zapravo znači prevoditi? Prvi i utešan odgovor bio bi: kazati gotovo istu stvar na drugom jeziku. To bi moglo i da se prihvati kada ne bismo morali da utvrdimo šta znači ‘reći istu stvar’, a to nije nimalo lako odrediti kod raznih parafraza, definicija, tumačenja, preformulacija, da i ne spominjemo takozvane sinonimske zamene. A osim toga, kada se nađemo pred tekstom koji treba da prevedemo mi ne znamo šta je stvar. Na kraju, u pojedinim slučajevima, diskutabilno je čak i šta znači kazati” (Kazati gotovo istu stvar, Umberto Eko).

Vavilonska kula, Lucas van Valckenborch, 1594

Koliko je odista komlikovano prevoditi sa bilo kog jezika najbolje znaju prevodioci. Misli se na prevodioce koji ozbiljno sagledavaju tekst, koji razumeju ono što se tekstom želi postići, oni koji osećaju i prepoznaju i autorovu misao, i njegovu poentu, ali  i jezik sa kojeg prevode, kao i jezik na koji prevode. Moglo bi se diskutovati o tome da li je “prevođenje umeće upropaštavanja“, ili je “prevod umetnost neuspeha“, ili nešto posve treće… Do tog savršenog jezika, jezika koji će svi razumeti − ako ga ikada i bude, ne preostaje nam ništa drugo do uzdanja u dobre i sigurne prevode, nama osuđenim na večito nerazumevanje, kako svedoči drevna legenda o Vavilonskoj kuli i ono večno pitanje odakle svetu toliki broj jezika i ko ih pomeša.

Korisno je ukazati na značaj prevođenja, svu njegovu složenost i virtuoznost u vreme kada svako ko misli da poznaje neki jezik, vrlo lako i potpiše prevod sa istog. Jedan naš veliki prosvetitelj i poznavalac grčkog, nemačkog i francuskog jezika, Dositej Obradović umeo bi reći − Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!

U traganju za knjigama, za dobrim prevodima, za znanjem, jezik je nešto bez čega nećemo moći – najpre maternjeg, a onda i onog drugog. Taj drugi jezik, u vremenu u kojem živimo i delamo, uvek je onaj najfrekventniji i, na našu nesreću, nikada naš maternji – srpski jezik.

Ne treba ni spominjati kolika je frekventnost engleskog jezka danas. Takva pojava se u lingvistici naziva lingua franca. Ovim terminom, koji potiče iz doba krstaških ratova, nazivaju se jezici koji po svom značaju i upotrebi prevazilaze granice svojih zemalja. Danas je to engleski jezik, ali nije uvek tako bilo. U antici je to bio grčki, u srednjem veku latinski, u 16. i 17. veku španski, zatim francuski (u 19. veku poznat kao jezik diplomatije). Jasno − dominacija jezika u svetu povezana je sa dominacijom na ekonomskom i političkom planu. Još jedan od argumenata da broj govornika nije merilo snage jednog jezika.

Fridrih Niče

Pomenuli smo knjige, a uz njih i dobre prevode, te tako idući u susret nauci, valjalo bi istaći da je tokom 19. i 20. veka, nemački jezik bio lingua franca nauke u mnogim delovima Evrope, u Americi i nekim delovima Azije. Ljubiteljima Geteovog i Šilerovog jezika sigurno nije strano ni njegovo mesto u indoevropskoj porodici, ni germanska grupa kojoj pripada, ni njegov razvoj i dijalekti, ni nastanak standardnog nemačkog jezika. Može li se ne spomenuti Martin Luter? Njegova zasluga ne sastoji se samo u tome što je svojim velikim prevodom Biblije stvorio nemački jezik, koji su onda Gete i Niče doveli do savršenstva − kako ističe Tomas Man, nemački nobelovac.

Johan Kristof Adelung

Ako ste ipak poštovalac Vukovog jezika i ortografskog principa „piši kao što govoriš i čitaj kao što je napisanoˮ, ne zaboravite da je autor ovog načela još jedan veliki Nemac, Johan Kristof Adelung,  gramatičar i filolog. Jedan od susreta našeg i nemačkog jezika bio je upravo u vreme Vuka S. Karadžića i to u Prvom srpskom rječniku (istolkovanom njemačkim i latinskim riječima) 1818. godine.

Možda je ipak za većinu, kada govorimo o nemačkom jeziku, prva asocijacija zapravo filozofija i neizbežni Niče, Kant, Šopenhauer, Hegel, Fihte, From… Dragoceno bi bilo poznavanje nemačkog jezika svima koji proučavaju filozofiju i naravno teologiju. Do savladavanja ovog zapadnogermanskog jezika, inače jednog od najpopularnijih jezika u svetu i drugog po popularnosti u Evropi, kvalitetni prevodi jesu osnovno uporište i dobar primer, i za učenje i za savladavanje naučne građe.

Jezik im je “grub”, “tvrd” i “težak”, kako i sami govore, a sve to pripisuju kazni Bogova koji su one najvrednije u građenju Vavilonske kule kaznili upravo ovakvim jezikom na kojem se i broji unazad. Legende, predanja i trunka istine.

Nemački glasovni sistem i izgovor glasova veoma se razlikuju od našeg. Sastav leksike srpskog književnog jezika, pored reči koje pripadaju narodnom jeziku i predstavljaju osnovu rečničkog fonda, čine i reči iz crkvenoslovenskog jezika i naravno pozajmljenice. Među pozajmljenicama su i germanizmi − reči iz nemačkog jezika primane neposredno po sluhu i koje se izrazito udaljavaju od izvorne fonološke strukture i nemačkog pisanog oblika (paor od BAUER, krumpir i krompir od GRUNDBRINE, šporet od SPARHERD) kako se navodi u Pravopisu Matice srpske. Sa imenima iz nemačkog jezika i njihovim prenošenjem u naš jezik nešto je drugačija (povoljnija) situacija. Zahvaljujući upravo pisanoj reči i obrazovanim prenosiocima, stvoren je uglavnom postojan sistem transkripcije. Pravopis srpskog jezika Matice srpske navodi pregled uobičajenih pravila trenskripcije nemačkih imena − na primer: Ä kao e (JÄGER kao Jeger), AA kao a  (AACHEN kao Ahen), AU kao au (DACHAU kao Dahau), CH najčešće ka h, u pojedinim imenima kao k (CHLODWIG kao Klodvig), DT kao t (SCHMIDT kao Šmit), EU, AU kao oj (REUTLINGEN kao Rojtlingen), Ö, OE kao e (KÖLN kao Keln), S, SS, ß kao s – sem u izuzecima (KLAUS kao Klaus, LESSING kao Lesing, GAUß kao Gaus), Ü kao i (KRÜGER kao Kriger), itd.

            Langsam aber sicher − polako, ali sigurno, kako bismo preveli na srpski, jedan je od najboljih pristupa prilikom prevođenja sa bilo kog jezika, pa i sa nemačkog. Glava se poznaje po jeziku − glasi nemačka poslovica koja bi bila korisna vodilja i za autora, i za oratora, za svakog i u svakoj prilici, a u prevođenju kao korektiv, dakle, ono što poboljšava.

Napisala: Nataša Živković

Piše: Dušan Stojanović

Ako ste do sada čuli za izraz milenijalsi, verovatno ste jedan od njih. Kažemo do sada, jer će uskoro svi o njima prilčati. Tako to uglavnom ide. Možda malo kasnimo za svetom sa promišljanjem ove tematike, možda se domaća internet sfera nje pomalo i zasitila, ali treba očekivati da je sledeći korak svakako stvaranje prostora za ovu temu i u tradicionalnim medijima. E tada će nam je tek biti preko glave.

Sve teme o kojima bruje mediji i kafići, najpre se pokrenu u uskom krugu ljudi koji o njima raspravljaju online kanalima, onda se one prošire do šire grupacije, i ulaze u sve pore društva onda kada oni  iz prve grupe smatraju da je o tome već sve rečeno.  Ta prva grupa su upravo milenijalsi, glavom i bradom.

Oni su korak ispred zato što se služe naprednim tehnologijama za komunikaciju. Tu sami stvaraju svoj svet. Nekom Ajfon služi samo da bi instalirao Blic apikaciju kako ne bi morao da kupuje novine. Neko skupe telefone koristi na kreativniji način. A kažu nam da nas upravo ti telefoni, svi ti uređaji na kojima se snalazimo mnogo bolje od starijih generacija i neki životni stavovi upravo i definišu kao milenijalse.

Ko su ti milenijalsi?

To je generacija rođena između 80-e i 2000-e godine. Tako kažu. Revolucuonarni izumi kao što je kompakt disk ili USB jedva da su izdržali duže od deset godina, a tvrdi se da na kraju 20 veka ljudi rođeni u rasponu od dve decenije mogu imati iste karakteristike i da se o njima može govoriti kao o jednoj, Y generaciji.

Sad, iako je generalizacija neophodna u traganju za svakom istinom, jer se more pojedinačnih slučajeva mora nekako objediniti da bi se išta moglo tvrditi, ona je uvek i opasna. Nekada uz to i pogrešna, a vrlo često i smešna.

Milenijalsi nisu isti

Kada se govori o milenijalsima oni se definišu kao jedinstvena skupina mladih ljudi koju krase iste ili slične osobine.  I naravno, to ne rade oni sami. Oni se sami ne definišu. O njima se razmišlja sa stanovišta generacija koje im prethode i u čijim očima svi oni liče jedni na druge. Sasvim slično kao kada evropljani kažu da u Africi žive crnci i na tome završavaju svoju generalizaciju. I Tunižanin i Pigmej, i Južnoafrikanac i Kenijac za njih su jednostavno crnci. Naravno, lakše je tako. Bilo bi teško upamtiti sve posebne nazive za stanovnike različitih geografskih širina i dužina ovog ogromnog kontinenta.

Milenijalsi u svetu

I eto nas kod jednog paradoksa ljudske psihe. Sa jedne strane mi volimo da sve stavljamo u kalupe kako bismo lakše generalizovali i manje se mučili oko diferencija. Sa druge strane, uvek najpre u drugima tražimo nešto po čemu se oni od nas razlikuju, pa tek onda, nekada (a nekada i ne) shvatimo koliko smo drugima slični.

Milenijalsi su tako oni koji u prevozu zure u svoje telefone, imaju slušalice u ušima i koriste skraćenice i sleng koji nisu sasvim razumljivi. To što društvene mreže i sve bogatstvo internet prostora ostavljaju slobodu da se kreira sasvim individualni svet u toj maloj spravi lakše je zanemariti nego uzimati u obzir. Zato je normalno da nailazimo na generalizacije po kojima su milenijalsi ti koji naizgled provode vreme u online svetu i gube pravi ljudski kotakt dok su okupirani svojim gedžetima, izolovani slušalicama od zvukova okolnog, stvarnog sveta.

Mileijalsi mnogo manje liče jedni na druge nego generacije pre njih

Ja sam osoba A i prema generacijskom kriterijumu sam milenijals. Moj radni dan podrazumeva 8 sati za računarom i bavim se kreiranjem kontenta. Posle posla sam za računarom. Kad nisam kod kuće proveravam mejl i Facebook na svakih sat vremena preko telefona. U suštini, nisam na nekom tehnološkom uređaju jedino dok spavam i kada moram, ali baš moram, da odmorim od njih.

Moj drug, osoba B, prema generacijskom kriterijumu je milenijals. On radi 8 sati dnevno za računarom. Posle posla on ponovo seda za računar. On se jednako dobro snalazi sa novim tehnologijama kao ja. Ali mi tehnologije koristimo na potpuno drugačiji način. On na poslu pravi 3D animacije, a kod kuće igra Dotu i društvene mreže ga zanimaju jednako koliko i fiksni telefon – tu su da pomognu u slučaju nužde.

Neka osoba C takođe je milenijals iako po ceo dan proverava rezultate na aplikaciji kladionice da bi videla je li prošao neki od desetak tiketa koji je uplatila. Ta osoba C uopšte ne zna šta je Tinder, dok sedi u kafiću pored para koji se tamo upoznao i sada se dogovara kako će oboje obrisati naloge na svim društvenim mrežama da bi se posvetili jedno drugom.

I tako dalje.

Poenta je da mi ne radimo iste stvari dok gledamo u monitore i ekrane. Mnogo manje ličimo jedni na druge od starijih generacija koje gledaju iste TV kanale. Imamo mnogo veću slobodu kreiranja svog sveta. Marketarima je to uopštavanje možda bitno kako bi znali da li da u kampanjama ulažu veća sredstva u TV reklame, bilborde ili Facebook oglase, ali te sitnice nas ne definišu. I to jesu sitnice, iako se nekada čini drugačije.

Internet je ušao u naše živote postepeno i ušao je kao najdemokratskiji izum dostupan svima. On nije bio rezervisan samo za mlađe generacije. I rok’n’rol je ušao u živote naših roditelja u određenom trenutku pa nisu svi postali rokeri.  Reći da smo svi rođeni posle osamdeseteneka sajber ili hi-tech  generacija, isto je što i reći da su svi koji su rođeni između pedesete i sedamdesete rok’n’rol generacija. A svi znamo šta su slušail i šta slušaju naše starije komšije i rođaci i kolike je koncerte pravila Brena, a kolike Azra u to zlatno vreme rok’n’rola.

Zvuči kul kad si generacija Y, ali nisi ništa posebno

Svi mi, rođeni posle Tita, postadosmo tako generacija milenijalsa. Ono što smo preživeli na brdovitom Balkanu obeležilo nas je ipak malo više od tehnologije koju koristimo i našeg snalaženja na Guglu i na mobilnim aplikacijama.

Takozvani milenijalsi koje srećemo svakog dana nimalo nisu različiti od generacije svojih roditelja. Mladi u Srbiji liče na generaciju svojih roditelja kao što liče i mladi u inostranstvu. Ovde svi žele da se uglave u državnu firmu i imaju siguran posao sve do onog trenutka kada se pomire sa tim da neće u tome uspeti. Na Zapadu je drugačije, u Kini je drugačije, u Siriji imaju druge probleme. Bitno je videti dalje od slušalica u ušima. Bitno je uvideti da su u šesnaestoj godini svi milenijalsi, hteli to ili ne, više ili manje, ovako ili onako. Baka u staračkom domu ne mora imati tviter nalog, ali joj negovateljica može reći ko su novi učesnici farme, iako ona još nije počela. I baka, štaviše, zna da može to i da pita, zna da se to nekako može saznati pre nego što stigne do TV ekrana.

Ako milenijalse karakteriše preduzetnički duh, kao što pišu online mediji širom sveta, a mi se ovde sa tim slažemo i o tome pišemo, pa se svi kao divio tim novim spsobnim generacijama, treba napisati i to da oni taj duh preduzetništva stiču tek kad sve druge opcije propadnu. Bar ovde, bar 90% ljudi.  Pored svih tehnoloških pomagala i pomenjenog mentzaliteta usled globalne povezanosti i brzog širenja ideja koje nas navodno definišu, mi bismo svi ostali na istom poslu čitavog života kada bi nam taj posao pružio onoliko udobnosti koliko je pružao našim roditeljima.

Novo ne prihvatamo zato što imamo vizije i uživano u promenama. Prihvatamo novine zato što nam je mnogo teže podnositi ono što je ovde, sada, staro ili trenutno. Zato što nama pripada budućnost i ne možemo da je uzmemo zdravo za gotovo.

To je stvar evolucije društva, pojedinca, vrste. Mi nismo inovatori već oni koji se prilagođavaju. Majmun bi zauvek ostao majmun da nije morao da postane čovek. Nije on znao da će mu to omogućiti da jednog dana odleti na Mesec i  da stavi omekšivač u veš mašinu. Menjao se jer je na to bio prinuđen.

Preduzetni i spremni da prihvate nove stvari

Milenijals je Boškić iz Državnog posla i način na koji se prema njemu ophode starije kolege manje više je priča koja okružuje sve nas koji nismo služili vojsku, buljimo po ceo dan u naše lap-topove i telefone i nismo imali tu čast da osetimo šta je pravo druženje na radnim akcijama. Stereotip o mladima koji samo provode vreme sa tehnologijom, neće ništa da rade i nisu dorasli ovom svetu, živi u svakoj kući sve dok se nezreli milenijals ne snađe u životu. Onda se pokoji od njh čak  zaposli i kao neki tamo komjuniti menadžer, ali srećom ne mora mnogo da objašnjava sve dok za svoj takozvani posao prima neku platu i ima penzijsko i zdravstveno.

U idealizovanoj, filmskoj priči, milenijals se zaista zaposli negde gde njegovo snalaženje sa tehnologijom dobije smisao. Izvan stereotipa, milenijalsi u Srbiji, a i širom sveta, rade uglavnom iste poslove kao i generacije pre njih, a nisu im mnogo drugačije ni životne navike. Ređe nasedaju da kliknu na link koji će ubaciti virus u sistem nego njihovi roditelji, ali nasedaju i sami. Itekako.

I naravno da imaju manje straha od novog, naravno, kada su mladi. Zar nije to bilo tako oduvek? Zar nisu naše dede i babe govorile našim roditeljima da će im ispasti svi zubi ako nastave da jedu (žvaću) žvakaće gume. I naravno da ne mogu da se plaše novog kada su zatekli jedan svet koji ne funkcioniše. A svet po prirodi stvari menjaju oni kojima sleduje više od budućnosti tog sveta. I naravno da će se svemu prilagoditi i nešto preduzeti, jer im je druga opcija da se i dalje uzdaju da će ih tetka koja radi u opštini zaposliti preko sestre svoje koleginice čiji je sin postao potpredsednik stranke koja će možda ući u gradsku skupštinu posle sledećih izbora.

U ime svih nas iz 80 i neke

Ipak, postoji nešto što je obeležilo sve nas koji danas imamo između 35 i 20. Nešto oko čega se moramo udružiti i što mormao glasno viknuti generacijama starijim od naših.

Nekad je bilo ovako:

Domaći milenijalsi su odrastali uz roditelje koji su dolazili do posla i sigurnosti čim bi izašli iz srednjoškolske učionice. Nije bilo bitno da li su se trudili onako kako su od svoje dece očekivali da se trude, da li su se provlačili kroz razrede uz poklonjene ocene i da li su išta zaista znali da rade. Posao ih je čekao u svakom slučaju, a sa tim i osećaj da su nešto postigli, neka poklonjena zrelost. I tu, njihov put je bio završen. Mogli su slobodno razmišljati o politici i navijati za omiljeni klub, ići na večere kod prijatelja i štedeti za more. Poslove koje ne bi ni pomislili da rade, počeli su smatrati sasvim normalnim i neizbežnim kada je došao red na generaciju njihove dece. Nisu pomišljali da se povuku i prepuste im svet. Nisu ni verovali da oni to mogu. Samo su gunđali što moraju da ih izdržavaju do tridesete.

Kada živite u takvom svetu, očekivano je i da imate jasnije poglede na život. Niste stigli da osetite blagodeti jednog sređenog sistema pa da prema izgradite filozofski stav i otpor. Prilikom primopredaje ideja i kontinuiteta, izgubile su se najbitnije stavke, reči su nestale u tom prelazu, jezici su postali narazumljivi.

Milenijalsi u Srbiji imali su zahtevnu ulogu da prežive i odrastu u svetu bez jasnih vrednosti, punom ludosti i banalnosti, svetu generacija kojima us morali da se pokoravaju. A onda imate i zastrašujuću obavezu da ne ponovite greške koje su oni pre vas činili ili prihvatili.

A za to vreme znanje naše civilizacije se eksponencijalno povećava. Veću šansu imaće oni koji brže nađu put do svežih porcija multidisciplinarnog znanja. Sve važnije je znanje o sticanju znanja, neophodnost stalnog usavršavanja, sada i odmah.

Imate obavezu da vi budete drugačiji, a to je teško i zahteva mnogo vremena. Spolja posmatrano, u njihovim očima, da li smo za njih jedna nezrela generacija? Da li je svet siguran u našim rukama? Da li ćemo očuvati sisteme vrednosti koji su taj svet pokretali do današnjih dana? Ili ćemo stvoriti neke bolje, koji će dočekati svoje vreme?

Već smo imali priliku da čitamo o lekturi i pravopisu. O tome se dosta piše, a i na našem blogu postoji nekoliko kvalitetnih tekstova na ovu temu. Da ukratko podsetim – lektura je ispravljanje gramatičkih, pravopisnih i stilskih grešaka, dok je korektura ispravljanje kucaćih grešaka, pa ne mora biti povezana samo sa gramatikom i pravopisom. Lektor je jezički stručnjak, aktivni i redovni pratilac zvanične norme standardnog jezika, dok je korektor usmeren na slučajne greške, nastale pri kucanju i objavljivanju teksta.

Proces lektorisanja

Takođe bih podsetio da pojam lektor stoji u vezi sa latinskim glagolom legere i italijanskim leggere (čitati), što doslovno znači da je lektor čitač teksta. Reč korektura, pak, stoji u vezi sa latinskim glagolom corrigo odakle takođe dobijamo italijansko correggere i englesko correct.

Različiti pogledi na lektore

Debata o ulozi lektora i tihi rat između lektora i autora, verovatno je star koliko i lektorski posao. Da li lektor treba samo da ispravlja tačke i zareze, da se bavi gramatikom ili da utiče na stil teksta? Odgovor će sigurno biti različit, u zavisnosti koga pitamo. Lektori i gramatičari imaju argument da nije svaki govornik istovremeno nosilac pravilnog jezika, kojem se teži pri obraćanju javnosti. Sa druge strane, svako od nas može smatrati da ipak jeste dovoljno kompetentan govornik bar maternjeg jezika, ukoliko nam naše poznavanje jezika omogućava postizanje onoga što je suštinski bitno za život – da razumemo svet oko sebe, da pošaljemo našu poruku svetu i da uspostavimo komunikaciju u cilju samoodržanja i povezivanja sa drugima. Ko je sad u pravu?

Kod odgovora na ovo pitanje može nam pomoći Amy Einsohn i rad The Copyeditors’ Handbook, gde je proces lekture podeljen po sistemu 4 x 3. Naime, lektura obuhvata (1) tehnička i pravopisna pitanja, (2) jezik i stil, (3) sadržaj i (4) autorska prava. U pogledu jezika, stila i sadržaja postoji dodatna podela na (1) niži, (2) srednji i (3) viši nivo lekture.

Niži nivo lekture bavi se ispravkom očiglednih grešaka, ukazivanjem na nejasne pasuse razjašnjavanjem nejasnih rečenica i proverom sumnjivih ili spornih informacija. Srednji nivo podrazumeva leksičke predloge, ispravke i sugestije u cilju postizanja stilski kvalitetnijeg materijala. Viši nivo dopušta celovito uređivanje teksta, preradu pasusa, deljenje poglavlja u pregledne tekstualne forme i sl. Kada se govori o srednjem i višem nivou lekture, važno je napomenuti da učinak ovakvog rada zavisi od umeća lektora. Autor teksta ponekad oseća bolje od lektora ton i ritmičnost rečenice, publiku kojoj se obraća i smisao poruke koju njegova publika očekuje. Ovaj preduslov može zahtevati posebnu terminologiju, pa i izuzimanje gramatičkih pravila, što je važan aspekt web sadržaja.

U kontekstu hrvatske jezične politike unutar policentričnog srpsko-hrvatskog odn. hrvatsko-srpskog jezika, lingvistkinja Snježana Kordić tvrdi da posao lektora nije ispravljanje tekstova, koje su napisali odrasli pismeni nosioci maternjeg jezika. Ona smatra da je suštinska razlika lektorske službe u svetu i kod nas što lektor npr. u Austriji čita tekst, promatra strukturu rečenica, te na kolegijalan način pomaže autoru da tekst postane čitljiviji i prohodniji za čitaoce. Posao lektora nije da prekraja rečenice ili da zamenjuje manje poželjne pojmove prikladnijima.

Ovakvo mišljenje radiklano je, ne samo sa stajališta mnogih hrvatskih lingvista, već i pojedinih srpskih. Setimo se teksta Sve je više boraca za nepismenost, koji je objavila Politika. Lingvistkinja Rajna Dragićević govori o ugroženosti srpskog jezika, pa se stiče utisak da su, po njenom mišljenju, web i društvene mreže značajan uzročnik ovakvog stanja. Nepismeni omalovažavaju pismene, a jezik postaje ispunjen nepotrebnim tuđicama, koje mogu imati adekvatan prevod u srpskom jeziku.

Budući da se susrećem sa prevodilačkim, lektorsko-korektorskim i blogersko-marketinškim poslovima, pomenute teme navele su me na nekoliko pitanja, pre svega u kontekstu online izdavaštva i web marketinga. Da li naši blogeri i blogovi ugrožavaju srpski i/ili hrvatski jezik? Da li bi trebalo da imaju lektore i korektore? Koje veštine su neophodne lektorima i korektorima, koji deluju unutar savremene web kulture? Da li web utiče na promenu zvaničnog jezičkog standarda ili su možda baš web i internet primeri društvenih faktora koji dovode do promena u jeziku? Uostalom, mogu li jezici živeti bez promena, osim ukoliko govorimo o klasičnim (mrtvim) jezicima?

Jezik ili biznis – ima li sredine?

Pored pitanja da li bi savremeni blogeri trebalo da imaju lektore i korektore, nameće se pitanje kako savremeno web okruženje vidi lektore i korektore i šta od njih očekuje.

Internet sadržaji su deo konstantno rastućeg digitalnog univerzuma. Oni tematski i pojmovno zavise jedni od drugih. Ova činjenica posebno dolazi do izražaja kada govorimo o reklamnim sadržajima ili temama vezanim za IT industriju. Pojam IT, email, web, SEO, online… potiču iz engleskog jezika, pa kao takvi u mnoge jezike ulaze u originalnom obliku.

Kreator online sadržaja

Zamislimo jednu nišku organizaciju koja pruža usluge online oglašavanja. Vođe takve organizacije znaju da će ih mnogi potencijalni klijenti tražiti na Google-u kroz pojmove onlajn marketing niš. Međutim, možda će čak većina kucati online marketing nis. Zato će vlasnik bloga ili sajta ovakve kompanije ostaviti engleske pojmove u originalu na pojedinim vidnim mestima, jer njegov interes jeste kontakt sa potencijalnim klijentom. Čak i ja, koji smatram da sa dve MA diplome nisam baš nepismen, ukoliko tražim putem interneta kvalitetno dizajnersko rešenje za svoj sajt, pre ću ukucati web design beograd, nego veb dizajn beograd. Prosto, ljudi koriste jezik u različite svrhe. Koliko je legitimno stvarati poeziju i finu književnost, pa u tom cilju koristiti neki otmeniji jezik, toliko je legitimno baviti se biznisom, pa kroz to koristiti adekvatan jezik za dostizanje poslovnih ciljeva.

Takav jezik ne poznaje reči jajić ili samoja, već selfi (selfie). Nije li pretenciozno reći da smo kolektivno nepismeni, jer smo kao živo govorno telo uneli selfi u naš jednako živi jezik? Poput selfija, usvojeni su brojni termini iz digitalne sfere. Prema tome, možemo li pretpostaviti da su engleski pojmovi deo poslovnih pravila digitalnog sporazumevanja? To me čak podseća na fenomen lekarskog zanimanja, gde lekar govori sa pacijentom na srpskom, ali dijagnozu i recept beleži na latinskom.

Čemu onda lektori i korektori?

Ipak, za mnoge blogere bilo bi korisno da imaju lektore i korektore. Možda se baš ovde krije središnji prostor između lepo vaspitanog govora i potrebe za dostizanjem poslovnog cilja. Ne znam za Vas, ali meni svakako bode oči rečenica bez zareza ili tačke na kraju, upitna rečenica bez upitnika, dvostrani tekst u tri pasusa, složene rečenice pune suvišnih inverzija, gomilanje pleonazama, dupli razmaci i sl. Međutim, to mi ne smeta zbog jezičkog elitizma, koliko zbog estetskog osećaja, ali i potrebe da pročitani sadržaj razumem iz prve. Ovde bi trebalo da stupe na snagu lektori i korektori sa svojim umećem, jer to umeće nedostaje mnogim blogerima i web autorima u našoj sredini.

Pored gramatičke tačnosti, web rečenica mora biti kratka, precizna i funkcionalna. Nejasno napisani tekst odvlači pažnju savremenog čitaoca, koji u nedostatku vremena i potrebi za instant informacijom gubi interesovanje za sadržaj, tragajući dalje. Ukoliko je čitalac perfekcionista poput mene, kad uoči da autor ne poznaje neka od osnovnih web pravila (zarez – razmak – nova reč ili tačka – razmak – nova reč), ne samo da gubi interesovanje, već se na takav sajt ni ne vraća. Ono što je dizajn sajta ili važnost logoa za brend, to je jezička korektnost pisanog sadržaja za blog. Ako pretpostavimo da bloger svojim tekstom prenosi određenu ideju javnom mnjenju, ta ideja mora imati suštinu, jezičku korektnost, ali i pakovanje. Vizuelno pakovanje tiče se dizajnera, ali jezičko nesumnjivo ostaje lektorima i korektorima.

Lektor i korektor u ovakvom okruženju mogu postati zbunjeni. Ponekad se i sam pitam kako je moguće poštovati jezičku normu, a onda web pisati sa w? Neosporno je da lektor mora poznavati zvanični književni jezik, standard i pravopis. Međutim, pretpostavljam da bi u web okruženju lektor morao biti spreman na određeni rizik. Taj rizik nastaje iz činjenice da lektorisani tekst za digitalne medije nije enciklopedija, deo naučnog zbornika ili pesničke antologije. Dakle, lektor i korektor moraju vladati zvaničnim pravopisom, ali i odlično poznavati neformalni jezik. Oni takođe moraju razumeti kome su upućene određene reči, koja je svrha napisanog teksta, šta traži i očekuje potencijalni čitalac. U suprotnom, umesto da nas jezik spaja doprinoseći međusobnom razumevanju, postaće još jedan instrument nametnutog elitizma, nove podele na pismene i nepismene, međusobnog vređanja i kategorizacija, za koje se nadam da će u XXI veku postati prošlost.

Nemanja D. Milinović

Online obrazovanje u svetu se više ne smatra revolucijom. Već decenijama postoje, ne samo online kursevi, već čitavi fakulteti koji se završavaju preko žice. Ponekad smo sumnjičavi, pa mislimo da kvalitet takvog znanja nije dovoljno dobar. Kako je moguće učiti i polagati online, a ne prepisivati? Probajte da polažete TOEFL iBT, pa ćete videti kako je lako organizovati online testiranje bez i najmanje šanse da se dogodi nepravilnost ili prevara.

Čas engleskog preko skajpa

Online obrazovanje ima nekoliko ključnih prednosti, a posebno kada je reč o učenju stranih jezika. Jedino što treba da imate je instalirana Skype aplikacija i dobra internet konekcija, kako bi glas i slika bili čisti, čineći proces učenja uspešnim.

Zašto učiti jezik online?

Bolji izbor radnih materijala

Do sada smo navikli na tradicionalne učionice gde profesor vodi nastavu, koristeći jednu ili nekoliko knjiga. Ovakva nastava takođe je zanimljiva. Međutim, može li biti zanimljivija?

Online omogućava daleko veći pristup informacijama i kreativnim obrazovnim sadržajima. Kroz rad sa nastavnikom preko Skype-a, imaćete priliku da postavite bilo koje pitanje, a nastavnik će u najkraćem roku moći da pronađe adekvatan materijal, da ga podeli sa vama i organizuje lekciju prema vašoj potrebi, a ne samo prema sadžaju jedne ili više knjiga.

Ne zaboravimo da profesori nisu mašine. Ponekad i oni vole da se podsete određenih pravila, da pregledaju knjige koje ne nose baš uvek sa sobom ili da provere informaciju u koju nisu apsolutno sigurni. Online učenje omogućava profesorima da rade sa mesta gde su opušteni i bolje koncentrisani, dok sa druge strane internet omogućava stalni pristup neograničenom broju sadržaja, kako bi se momentalno pronašao najbolji odgovor za sva spontano nastala pitanja. Na ovaj način izbegava se odlaganje odgovora i problema. Učenik savlađuje gradivo u kontekstu, dok nastavnik ima na dohvat ruke najsavremenije obrazovne materijale, spremne za svaku situaciju ili pitanje.

Veći izbor profesora i ušteda vremena

Ranije smo bili ograničeni na život u jednom mestu ili u jednoj zemlji. Međutim, online nam omogućava da živimo tamo gde volimo, dok istovremeno radimo sa vrhunskim stručnjacima bilo gde u zemlji i svetu. Sada su i vama dostupni vrhunski profesori engleskog jezika, bez obzira na mesto stanovanja. Čak i da živite u istom mestu, učenje preko Skype-a štedi vreme odlaska na čas, dolaska kući i sl. Istovremeno, ne morate brinuti o adresama, kako ćete naći školu ili stan profesora, gde ćete ga eventualno ugostiti, ukoliko on dolazi vama. Više ne morate biti ograničeni radnim vremenom škole ili vaše kompanije, jer online omogućava potpunu fleksibilnost.

Pomislite samo koliko je teško završiti radni dan, pa čekati početak časa, potom brinuti zbog kašnjenja na prevoz… Učenje engleskog putem Skype-a omogućava vam da završite sve svoje obaveze, pa da u potpunoj opuštenosti učenje postane korisna razonoda, a ne još jedna obaveza. Već ovakav pristup podstaći će vas na veću produktivnost i uspeh u savladavanju gradiva.

Neka vam profesor engleskog postane drug

Ako niste sigurni u svoje znanje, a želite da razgovarate, onda je ovo najbolje rešenje. Privatni časovi engleskog preko Skype-a su najčešće individualni. Profesor je svestan da vaše znanje nije idealno. U suprotnom ne biste uzimali časove. Razgovor putem Skype-a možete posmatrati kao razgovor sa drugom, koji će vas saslušati, postaviti pitanja, a potom pomoći da ispravite greške. Svi prave greške. Čak i izvorni govornici, pa i profesori! Tako da, ne čekajte sutra, već napravite probu. Pozovite svog druga za engleski i uverite se da je ovakvo učenje drugačije od bilo kog učenja koje ste iskusili do sada.

Nemanja D. Milinović

Piše: Ana Todorović-Radetić
14. Novembar 2015. Sava Centar, Beograd

I ove godine radovali smo se odlasku na English Book Day. Iz više razloga. Prvi razlog – eminentni predavači koji inspirišu i daju nadahnuće svima nama toliko potrebno. Drugi – da malo učimo, a više slušamo i uživamo u onom lepom izgovoru akademika iz inostranstva, najčešće iz UK. Treći razlog – ali ništa manje bitan – da se ceo dan družimo sa dragim kolegama.

Ovog puta počela bih brojkama. Oko 700 profesora engleskog jezika na jednom mestu. Tri predavača umesto četiri, kako smo već navikli. 2014. godine seminar nije održan. Još jedna brojka – 6 sati usavršavanja, kako piše na sertifikatu o pohađanom seminaru. I na desetine korisnih linkova.

Mnogo toga se menja u našim životima, neverovatnom brzinom. Reforma obrazovanja se nije dogodila. Dogodio nam se internet, digitalna revolucija i post-tehnološko društvo. Ostao je nastavnik kao medijator između nastavnih ciljeva i svojih učenika. I još jedna činjenica se nije promenila – važnost nastavnika u obrazovnom procesu. Svi pamtimo dobre profesore. Oni koji su uticali na naše razmišljanje, pogled na svet, vaspitanje. Takvi profesori i dalje imaju moć da oblikuju čitave generacije.  Ovakvi seminari nas inspirišu da probamo da budemo ta vrsta profesora.

A sada o predavanjima.

Prvo predavanje –“Something for Nothing – Creating Low Cost Materials for the Primary Classroom” održala je Julietta Schoenmann.

Julietta Schoenmann

Svojim primerom pokazala je sa koliko ljubavi treba da se radi ovaj posao i kako se priprema za nastavu. Razni predmeti koje svi imamo kod kuće ili u torbi (kao i oni koje napravimo sami ili ih naprave naši učenici) mogu se iskoristiti kao nastavna sredstva za razvoj raznih veština i to na zabavan način.

Puno korisnih saveta za podsticanje razgovora na času uz pomoć lutaka (puppets). Prednost lutaka je ta što prilikom razgovora na engleskom “greši” lutka, a ne đak (a svi znamo kako se plašimo da slučajno ne pogrešimo nešto). Tako da je to jedna barijera manje, i to kakva, najveća. Plus zabava, plus odlična stvar za učenike koji poseduju kinestetičku inteligenciju. Naporicenjivo za osnovce. Napisaću samo ključne reči vežbi (kao podsetnik), ko je bio na seminaru, setiće se o kojim vežbama/igrama je reč:

• Speaking & listening skills – puppets
• Listening skills – flashcards; big blue fish; little red fish
• Writing skills – spinner
• Making grammar fun – wooden spoon

Ono što ću sigurno primeniti već na prvom času koji ću održati, iako predajem srednjoškolcima, je “disappearing dialogue”, kao warm-up acivity.

Drugo predavanje – “Letting Go”, koje je održao Steve Taylore-Knowles, odnosilo se na sam proces učenja i predavanja.

Steve Taylore Knowles

Ključna reč/reči bile su independent learner.  Da li mi kao nastavnici treba učenicima da demonstriramo svoje (briljantno) znanje jezika ili da im budemo vodiči kroz gradivo, da im olakšamo učenje? Nastavnik ne treba da bude osoba koja nameće znanje, to je osoba koja učenicima pruža mogućnost izbora. Making meaningful choices, that’s the gist J.

Poslednje predavanje – Kieran Donaghy. Teaching English through Film in a World of Screens.

Predavanje u duhu vremena u kom živimo. Sposobnost korišćenja video materijala u edukativne svrhe smatra se zahtevom modernog obrazovanja. Komunikacija putem „pokretnih slika“ prevazilazi barijere, jezike i kulture budući da je vizuelna pismenost osnovni oblik pismenosti u 21. veku, kako kaže Kieran.

Kieran Donaghy

Svi znamo koliko učenici vole da pogledaju video klipove ili kratke filmove na času. Ne duže od 10 minuta, preporučuje Kieran. Pre i posle toga – svrsishodne aktivnosti koje imaju za cilj da podstaknu komunikaciju na engleskom.

Učenici mogu sami da snimaju – kratke filmove o školi, porodici, društvu. Low-budget or no-budget projects.

O čemu razgovarati sa učenicima nakon emitovanja video materijala:

• 4 s’s:

-setting
-story
-sound
-symbolism

• 4 c’s:

-camera
-colour
-characters
-culture

Ideja ima na pretek. Samo malo mašte i kreativnosti. A često nam baš to malo nedostaje. Sve ostalo već postoji na internetu.

Iako ovogodišnji seminar, bar po meni, nije dostigao nivo onog iz 2013, sa predavačima koji se još dugo, dugo pamte, nećemo prekidati sada već tradiciju okupljanja sredinom novembra. Tako da, vidimo se i dogodine na istom mestu! I da, dodajte svoje komentare i utiske!

Linkovi (korisni sajtovi u vezi sa korišćenjem filmova za predavanje jezika):

http://film-english.com/ (by Kieran Donaghy)
http://lessonstream.org/
https://viralelt.wordpress.com/
https://allatc.wordpress.com/
https://goanimate4schools.com/public_index
https://www.englishcentral.com/videos
http://www.grapheine.com/bombaytv/
http://www.deltapublishing.co.uk/titles/methodology/film-in-action
http://www.filmclub.org/
http://www.filta.org.uk/
http://www.thefilmspace.org/
http://www.eslnotes.com/synopses.html
http://www.zimmertwins.com/
http://clipflair.net/

Пише: Елизабета Георгиев

Из перспективе библиотекара

Ум без книги как птица без крыльев

(руска пословица)

Елизабета Георгиев

Разлог да напишем овај текст је запањујућа констатација  једне младе жене, интелектуалке, која ми је у разговору о свом читалачком укусу, а на питање да ли чита словенске књижевности, мислећи пре свега на велику руску књижевност, као из топа одговорила: „Ко још чита руске писце?!“ Запањила ме је брзина одговора, па „чврстина“ констатације, али највише сама реченица „Ко још чита руске писце?!“ Имала сам потребу да јој се супроставим, да јој кажем како то највећа глупост коју сам чула, али кукавички и непрофесионално сам се повукла пошто ме је оно што ћу у наставку рећи у том тренутку блокирало да ступим у дебату.

Дуго нисам чула руску реч, нити пак била у прилици с неким да провежбам знање језика којег волим. Средином новембра, боравећи у Великом Трнову имала сам част да слушам и да разговарам са колегиницама, библиотекаркама, из Русије. Мелодични, драги, оригинални, јединствени руски језик, вратио ме је у детињство и сместио пред телевизор када сам сате проводила, гледајући руске бајке. После ме је преселио у ђачку клупу и вратио ми специфичан ршум у глави када сам се трудила што правилније да изговорим ч, ж, ш, да ми ы буде што природније. Затим сам прелистала последњих десетак година које су ми само спорадично доносиле сусретe са руским језиком, али и бројне сусрета са богатом руском књижевношћу, на шта сам веома поносна.

Као библиотекар из провинције који се заиста радује светковини књиге названој Сајам књига, посебно сам се обрадовала Русији као почасном госту овогодишњег Сајма. Земља богате културе која доминира оригиналношћу и познатим словенским духом кога поштујемо и коме се дивимо. Данима се причало о руским писцима, гостима Сајма, о новим гласовима у руској књижевности, о традицији за поштовање, о одрастању уз Пушкинове бајке и Јесењинове песме…

Александар Сергејевич Пушкин

Све је то лепо, али шта се дешава са тим књигама када преведене, после сати и сати борбе са текстом, дођу у библиотеке? Колико се руски аутори читају у књишком окружењу бомбардованом бомбастичним рекламама о англо-америчким и западноевропским писцима?  И наравно, колико је руски језик заиста присутан и колико нам је он заиста познат, посебно млађим генерацијама?

Сергеј Александрович Јесењин

Упркос чињеници да је сарадња Русије и Србије традиционално на високом нивоу у свим доменима битисања и стваралаштва, статус руског језика у српским школама данас је крајње незавидан. Подаци говоре да је руски језик деведесетих година прошлог века потиснут из српских школа, те да га све мањи број деце учи (према подацима из 2012 само 90.000 ученика учи руски). Ту је свакако незаобилазан утицај родитеља, који сасвим свесно протежирају друге језике, са енглеским на челу…

С друге стране савремену културно и културолошко окружење, американизовано и обојено позитивним ставом према свему што долази са запада у односу на руска, словенска, светски значајна културна постигнућа, код данашњих генерација је створио искривљен систем вредности у смислу – оно што нуди Запад је добро, савремено, а оно што долази са истока је застарело, неактуелно, незанимљиво, ретро…

Михаил Булгаков

Овакав однос према језику, књижевности и култури једног великог народа рефлектује се и на број преведених руских књига у библиотечким фондовима у Србији. Сем класика руске књижевности, који су незаобилазни део школске лектире, на полицама српских библиотека смештено је незадовољавајући број преведене савремене руске књижевност, имајући у виду њену величину и значај.  Последњих десетак година руске књижевнсти је мање на издавачком тржишту и то је свакако и последица политичких промена. Ово је констатација која се односи и на земље у окружењу. У разговору са колегама из Бугарске сазнала сам да је и тамо слична ситуација као код нас. Иако је и Бугарска традиционално русофилски настројена, последњих година много више се преводе западне књижевности.  Један добар српски или бугарски читалац тешко да ће знати да наброји нека имена из савремене руске књижевности, али ће свакако знати да издекламује бар десетак, рецимо, савремених америчких писаца…

А руски писци XXI века пишу о животу људи и новом капиталистичком окружењу, о борби са наслеђем пре распада Совјетског Савеза, о бекству из чауре некадашњег режима обојеног надреалистичним темама, мистиком, о савременом човеку, поносном власнику јединствене словенске душе… Никако нису неактуелни!

Антон Павлович Чехов

На отварању овогодишњег Сајма књига у Београду, прослављени Емир Кустурица, између осталог је рекао:

„Како је пуста младост која није открила Антона Павловича Чехова! Шта би било да нам душу нису преплавиле Толстојеве реченице у којима је светлост падала и на најситнији детаљ! Знали смо боју дугмета на мундиру Вронског, а лик Ане Карењине био је јаснији од упечатљиве глумице на филмском платну. Да није било Булгакова како бисмо осетили апсурд и парадокс? Да није све изгубљено, а никада није све изгубљено, потврђују нам појаве које као усамљене заставе у пустињи машу и потврђују нам да има писмених, само су нам склоњени с очију! Они су стиснути између хиљаду информатичких чуда, јутјубова, ријалити шоуа, али и одређени политичком коректношћу као најновијом верзијом глобалне аутоцензуре.“

Велика истина и као библиофил волела бих веровати у много бољу будућност руских књига на полицама српских библиотека, у много бољу будућност читања уопште, јер како би велики Шолохов рекао  ..любите книгу всей душой! Она не только ваш лучший друг, но и до конца верный спутник!

Pitanje i odgovor Arike Okrent

Pre nekoliko godina susreo sam se sa pitanjem kako laje pas na srpskom jeziku. Budući da sam imao pse od detinjstva, podrazumevalo bi se da bar tu reč mogu obrazložiti na bilo kom jeziku, bez obzira da li je u pitanju domaće ili međunarodno okruženje. U to vreme po prvi put sam iskusio stalni život i rad u multinacionanom i multikulturalnom okruženju. Iako sam sarađivao sa strancima još u vreme studija, učešće u međunarodnom programu kulturne razmene u Italiji omogućilo mi je da na nedeljnom nivou upoznajem ljude iz najrazličitijih delova sveta. Takvo okruženje primoralo me je na stalnu upotrebu engleskog, ali i na ubrzano savladavanje italijanskog jezika, kao i lokalnog sicilijanskog dijalekta.

Temu je pokrenula devojka iz Nemačke. Iako je verovatno bila pomalo zaludna, još mi se tada učinilo zanimljivim što pas na engeskom, italijanskom i nemačkom zaista laje drugačije od psa na srpskom i/ili hrvatskom jeziku.

Tokom godina zaboravio sam ovu temu, prem da mi nije krucijalna za ono što me intrigira u polju kulture i jezika. Međutim, pre nekoliko nedelja slučajno sam naišao na YouTube objašnjenje američke lingvistkinje Arike Okrent: Zašto životinje proizvode različite zvukove u različitim jezicima? (Why Do Animals Make Different Sounds in Different Languages?). Čak iako ne zapažamo ovu razliku, kao što do skoro ni sam nisam činio, pitanje je vrlo zanimljivo. Sa jedne strane, čini se da otvara potrebu za kulturološkom analizom, a ne samo lingvističkom, dok me je jedna od poslednjih rečenica snimka asocirala na Sapir-Whorfovu hipotezu poznatu i kao princip lingvističkog relativiteta.

Arika Okrent je američka lingvistkinja poljsko-rumunskog porekla. Rođena je u Čikagu (SAD). MA diplomu iz lingvistike stekla je na Univerzitetu Gallaudet, dok je PhD u polju psiholingvistike odbranila pri Univerzitetu u Čikagu. Širu popularnost stekla je nakon objavljivanja knjige In the land of Invented Languages (2009). Godine 2015. primila je nagradu Linguistics Journalism Award koju dodeljuje Američko lingvističko društvo (Linguistic Society of America).

Ova popularna naučnica pored engleskog zna američki znakovni jezik, mađarski i klingonski, a poseduje i pasivno znanje esperanta. Među zanimljivim temama koje istražuje, pokušala je da ukratko obasni životinjske zvukove. Ako se pitate zašto životinje proizvode različite zvukove u različitim jezicima, možda će vam ovaj trominutni video prilagođen našem jezičkom podneblju dati inspirativan odgovor. Da li ste znali da mi, osim što proizvodimo zvuk oponašajući životinje, tom zvuku dajemo ime, a imenovanje podleže različitim pravilima koja različiti jezici imaju? Ko zna? Možda će vas ovo objašnjenje navesti da se zamislite nad odgovorima koje ste mislili da znate.

*** *** ***

Prilagodio i preveo
Nemanja D. Milinović

Klub književnika

Dok je Van Gog, u svom jeftinom sobičku na Monmartru slikao zalazak sunca iznad pariske umetničke četvrti, Emil Zola, možda baš ispod njegovog prozora pio vino i odmarao od društvenih stega kojima su bili opasani neki drugi arondismani francuske prestonice, a negde u Vašingtonu se začuo prvi gramofon, u jednoj maloj kafani u Beogradu, za stolom prekrivenim belim stolnjacima, sa flekama od bagremovog cveta, gledajući u Čika Ljubinu i Vasinu ulicu, igrali su karte Janko Veselinović i Vojislav Ilić, koji sigurno nije propustio da pomene Tijanu, ćerku Đure Jakšića, u koju je bio zaljubljen.

Četiri reda ovakvih stolova, okruženih žutim, pletenim stolicama, te 1887. godine pripadali su kafani „Dardaneli“, stecištu glumaca, koji su svaki slobodan trenutak, otet od scene Narodnog pozorišta, koristili da otrče prekoputa, na čaj sa rumom ili partiju bilijara, i književnika, koji su se podjednako rado upisivali na listu beogradskih boema, rimujući život uz smeh i vino.

Ovde se nije samo šalilo, pevalo i pilo: pisale su se pesme, hrabrili dramski pisci, pokunjeni odlukom nekog reditelja da njihov tekst nije dovoljno dobar da iznedri pozorišni komad, tražile inspiracije i usmeravali gimnazijalci, koji su ovde hrlili da vide svoje uzore.

Osim Vojislava i Janka, za čijeg su rođenog brata Žarka govorili da bi bio vrstan pisac, samo da je svoje priče umeo da prenese na papir, barem upola dobro koliko je vešto njima hipnotisao ljude, na mestu gde je više od pola veka kasnije useljen Narodni muzej, otklon od naporne svakodnevice nalazili su i Đura Jakšić, Stevan Sremac i Radoje Domanović.

Kafana ? (znak pitanja)

Iako je prva kafana u Beogradu bio čuveni ? kod Saborne crkve, u koji je, navodno, svraćao i Vuk Karadžić, stari Beograđani i njihova elita na koju su tada bili ponosni, nikada nisu prežalili rušenje Dardanela 1901. godine, ostavljajući narednim generacijama u amanet da ih pamte kao boemski hram na Trgu republike, koji je bio srce ovog grada iz toliko drugih razloga pre geografskih.

Umetničkim dušama, kojima su ikone bile platna i hartije, a kandila kičice i naliv-pera, utočište je pružila Skadarlija, čiju muziku i gurmanluke nisu imali ama baš nikakvu nameru da odbiju.
Kafana Tri šešira ubrzo je pokušala da im zameni Dardanele, što možda više nijednoj nije pošlo za rukom, ali je zato mnogima od njih spasila život.

Najpoznatiju od takvih anegdota, prepričavace svojim saborcima Veselinović, koji je jedne noći u ovoj kafani praznio bokale, vređajuci vlast i pišući sevdalinke – naizmenično – kada je na njegov krevet, u kom je tada trebalo da bude, da je vodio samo malo uredniji život, pala greda sa tavana.

Iako tvorac Hajduk Stanka, par godina kasnije nije uspeo da utekne i tuberkulozi, život čije je poslednje godine proveo sedeći za istim stolom sa Sremcem, koji je kafanske dijaloge selio u svoje knjige, ili Nušićem, koji bi častio ručkovima i turama pića celu kafanu, kad god bi dobio neku ideju – vredelo je živeti.

Spomenik Đure Jakšiću na Skadarliji

Doživotni prijatelj Đure Jakšica Jovan Jovanović Zmaj, večito mrzovoljni, zakleti ljubitelj rakije Bora Stanković, Vladislav Petković Dis, koji u kafani nikada nije spavao, iako je ona dugo bila njegova nirvana, učinili su da policijski pisari, koji su sedeli u Tri šešira ili Dva jelena, zapisnike vode u stihovima, i postavili znak jednakosti između antologije srpske književnosti i istorije boema.

Dok je Pikaso po prvi put otkrivao Rim, a Amedeo Modiljani se negde u Parizu kotrljao niz jedne stepenice, nakon što je na zabavi, u čast Žorža Braka, započeo tuču, zbog čega ga je domaćica izbacila napolje, Dis je zauvek napustio Skadarliju, u kojoj godinama unazad više nije mogao da sretne ni Zmaja, ni Đuru Jakšica, ni Janka Veselinovića, ni Vojislava Ilića, ni Stevana Sremca, Milovana Glišića, Radoja Domanovića… Tačku na epohu koja danas zvuči kao mit, stavljena je kada je nemačka podmornica potopila brod kojim je Petković iz Francuske putovao u Grčku.

Samo par decenija kasnije, jedini živi umetnik koji je koračao kaldrmom u Skadarskoj bio je Momo Kapor.

Sa svojim savremenicima, poput Danila Kiša, Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića, Miroslava Krleže, Miloša Crnjanskog, Borislava Mihajlovića, Duška Radovića, Predraga Palavestre, Mirka Kovača, Zuka Džumhura i Borislava Pekića, stvorio je „tajno društvo“, za koje ulaznice, kako je Bogdan Tirnanić pisao, nisu mogle biti ni novčanice ni preko noći stečena moć.

Njihov ugled, u Klub književnika, privlačio je imena poput Alfreda Hičkoka, Orsona Velsa, Vivijen Li, Elizabet Tejlor ili Ričarda Bartona: 70 godina od prve poslužene kafe u Klubu koji je Budimira Blagojevića učinio najboljim ugostiteljem u Beogradu – ili je bilo obrnuto – njegova vrata otvorena su svima koji pokušavaju da saznaju kako je to biti odabran.

U Klubu književnika već dugo nema dima i graje koji su krili neke od najvažnijih razgovora koji su se vodili u Srbiji; nema stare peći, na kojoj je Buda spremao svoja čuvena jela, ponavljajući da je „sve dobro, dok se jede“; preko puta „Tri šešira“, u kući poznatog glumca Milorada Gavrilovića, nalazi se kafana „Ima dana“, ali nju niko ne naziva „vrelom vina“.

U najstarijim beogradskim kafanama više niko ne piše pesme, niti bi o pesnicima tamo imao kod da vodi beleške, posebno ne onako kako je to radio Branislav Nušić: u njima sad padaju neka druga braća.

Napisala: Jovana Babić

Čitajući Čaj od šljiva razmišljam šta mi se više dopada – da li rečenica koja je napisana baš po mojoj meri, da li riznica upotrebljenog vokabulara koja odzvanja u ušima, da li sposobnost autora da razume i opiše složeni smisao tuđeg i spostvenog postojanja tamo i ovde. Da se uđe u suštinu srpskog mentaliteta punog ekstrema i umerenijeg i otuđenijeg britanskog bivstvovanja.

Malo bih da prokomentarišem svaki od ovih segmenata, pošto je knjiga zaista ostavila snažan utisak na mene.

Najpre o stilu pisanja. Napraviću malu digresiju. Englezi su poznati po tome što čekaju u redu, i uopšteno, u svemu imaju red i uređenost. Takva im je i rečenica. Uvek počinje subjektom, pa ide predikat, pa objekat, ako ga ima. Ako ima priloga, i oni idu određenim redom. Najpre za način, pa mesto, pa vreme.  A tek pridevi u rečenici – kojim redosledom idu – čitava nauka. U srpskom je drugačije. Takav nam je i način života i način rada – prilično slobodan, bez određene uređenosti i preterane odgovornosti. Džamić bi rekao o našoj zemlji,

„Srbija zbog koje smo često svi mi očajni – nesposobna da se menja onoliko brzo koliko bismo želeli – ima i neke aspekte koji, posle deceniju i po života u Londonu, počnu da se prepoznaju kao, u stvari, ne tako loši i skoro dobrodošli; Kao nešto što bi bilo šteta izgubiti u svetu neoliberalnog darvinizma i konstantnog ceđenja svake nanosekunde životnog  vremena u službi profita.“

A kako piše Džamić – slojevito, originalno, slikovito. Psihološku karakterizaciju dostiže u jednoj rečenici, kao dijagnozu, tačno i precizno, i pomalo dramatično. Ali, nadasve duhovito. Čitajući o sebi samima, razmišljamo da li je naš kolektivni identiten tragikomičan ili komičnotragičan. Pre ovo drugo. Džamić brusi svoje rečenice do savršenstva, tekstovi su otprilike iste dužine, ne preterano dugački, a sadržajno prebogati, suštinski sažeta analiza svesnog i podsvesnog ponašanja oba društva.  Englezi, koji žive na ostrvu, pa su ne samo geografski „izmešteni“, već i i induvidualno izolovani. I Srbija koja živi usred bučnog komšiluka, na raskrsnici mnogih puteva. O svemu tome piše Džamić i to na mnogo zanimljiv, savremen način.  Na momente me podsetilo na Dučićevu knjigu „Gradovi i himere.“ Kad pisac oseti dušu i mentalitet jednog grada i naroda i to ume da prenese i približi čitaocu.

Par reči o vokabularu koji koristi autor. I sam napominje da voli bubnjeve. Takve su mu i reči koje koristi. Sve puca, vrišti od jakih, zvučnih prideva. Zaista, knjiga ima svoj zvuk. Kad da je sva napisana u aliteraciji. Bar je meni tako zvučala. Na trenutke zastanem dok čitam, pa se vratim, pa ponovo čitam. Uživam. Muzika. Reči jake, odzvanjaju; sve pršti, odjekuje. Skoro nisam naišla na takav stil pisanja – živopisan, pikantan, direktan, bez pardona.

A šta mi se najviše dopada u svemu tome – analitičnost autora. To je ona oštoroumnost retkih pojedinaca koja je rezultat dugogodišnjeg obrazovanja i prirodne pronicljivosti. Ta genijalna analitičnost autora doseže u sve pore, aspekte i društvene pojave u Srbiji i Londonu. Džamić piše o  prijateljstvu, jeziku, kritici, svadbama, pijenju…negativnosti, mitovima.  Skoro svemu.  A kako sam kaže, knjiga je ljubavno pismo obema zemljama.

Za kraj bih navela još jedan citiat autora:

„Svako, po mom dubokom uverenju, treba bar deo svog života da provede van Srbije, kao nužni trening iz civilizacijske fleksibilnosti i kulturne i poslovne pismenosti. Ali sa ušima i očima otvorenim za realnosti života i suptilne nijanse dva razičita narativa…“

Kada se pomeša srpska šljiva i engleski čaj, dobije se čaj od šljiva. Probajte, preporučujem. Mnogo jako.

Piše: Ana Todorović-Radetić

Svi dobri pisci imaju jednu zajedničku osobinu – njihova dela su vanvremenska. Oni pišu o suštini, o istini ljudske duše. Najčešće onim ogoljenim slojevima ljudskog bivstva, mračnim i tragičnim ponorima individue. Tenesi je majstor opisivanja baš tih dubina ljudske patnje, graničnih situacija ljudskih sukoba i mimoilaženja. Dramu je napisao savremenim jezikom, očišćenim od patetičnosti, na izgled jednostavnim dijalogom, ulazeći u egzistencijalnu srž svojih heroja i antiheroja. Zato bismo ga lako mogli nazvati arhetipskim piscem.

Prvi utisak kad su se prigušila svetla i počela predstava bila je da me toliko podseća na komad Dugo putovanje u noć, jednog od mojih omiljenih pisaca – Judžina O‘ Nila. Utisak me nije napustio do kraja. Nije ni čudo – Judžin O’ Nil, Tenesi Vilijams i Artur Miler su tri velikana američke drame dvadesetog veka,  a svako od njih je doprineo da realizam zaživi u američkom teatru, opisujući junake marginalce koji na putu ka svojim idealima i snovima uvek posrću i padaju. Sreća ostaje nedostižna, čovekov napor da ostvari smisao života jalov, očaj i nemoć su jedina izvesna realnost.

Podsećanja radi, Tenesi Vilijams i Artur Miler su dobitnici Pulicerove nagrade, a Judžin O’ Nil je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1936. godine.

Komad “Tramvaj zvani želja” igra se, ali i događa na bilo kom parčetu zemljine kugle. Taj sukob erosa i tanatosa nalazi odjek na svim svetskim pozornicama, a veoma mi je drago što je ova drama zaživela i na Novoj sceni Zvezdara teatra.

Najpre, sve pohvale za režiju. Reditelj Stefan Sablić je komad uobličio u novu i nama bližu dimenziju. Od početka do kraja režija je potpuno homogena i pitka, čvrsto izgrađena i zaista izuzetno odrađena. Jedan ozbiljan pristup višeznačnoj slojevitosti dela približio je gledaocu.  Paralelno su razvijeni sukobi na dva nivoa – jedan je psihološki, unutrašnji, drugi spoljašnji, socijalni, direktni sukob protagonista.

Na sceni vidimo omanji stan Stenlija i Stele. Izgled scene vešto briše granicu upravo između tog spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta i predstavlja pravu ilustraciju egzistencije i sudbine ljudi koji tu žive. Par komada starog nameštaja, odrpani dvosed, frižider pun piva, sto spreman za poker i zavesa kojom je odvojena spavaća soba. Do tog mesta, sasvim simbolično, vozi tramvaj zvani želja. Ta nagonska želja osnova je veze ovog bračnog para, jedina spona između dva tela, ali ne i dva bića. Sa starog radija se povremeno čuje romantična muzika, ali je Stenli uporno gasi.

Glumačka ekipa je sjajno uigrana i uverljiva. Puno energije se oslobodilo na sceni –– glumci su puno dali, a publika je to prepoznala.

Ivan Jevtović u ulozi Stenlija verno je preneo sirovu energiju pripadnika niže radničke klase, mačo muškarca neobuzdanih poriva. Paulina Manov u ulozi Stele, nežne i ranjive, omađijane niskim strastima svog bračnog druga, uverljivo i glumački istančano je menjala raspoloženja – čitav raspon emocija, od nade do očaja. Bojan Dimitrijević, u ulozi Miča, latentno, postepeno i potpuno je osvojio publiku svojom suptilnom glumom. Dok je Jelena Đokić briljirala u najkompleksnijoj ulozi Blanš. Scenski pokret doveden do savršenstva,  suze, mimika, gestikulacija – izvanredno je iznela ulogu posrnule profesorke engleske književnosti, izneverene od života i ljudi, skrhane pred individualnom olujom svoje prošlosti. Simbolično predstavlja ono što je ostalo od stare aristokratske porodice (ili društva), suštinski predstavlja život izopšten od ljubavi. Luda ili savršeno normalna, na publici je da odluči.

Volim baš ovakve predstave. Koje se izvode u malom prostoru, sa glumcima koji vrhunski rade svoj posao. Gde čitavi svetovi prelete pred našim očima u trenu. U ambijentu koji je lišen pompezne scenografije, a oslikava baš sve što treba. Sa majstorskom režijom. Bazirana na tekstu koji je slojevit i nikada do kraja uhvatljiv. Koji se pamti i uvek poziva na razmišljanje.

Nije za osobe sa slabim stomakom. Samo za prave poštovaoce teatra.

Pisac: Tenesi Vilijams
Režija, adaptacija i muzika: Stefan Sablić
Kostimograf: Valentina Obradović
Scenograf: Mihailo Mošesku
Igraju: Jelena Đokić, Paulina Manov, Ivan Jevtović, Bojan Dimitrijević, Duško Ašković

,,Ja jednostavno obožavam prevođenje – to je kao da jedan otvara usta, a čujete glas nekog drugog’’ – Iris Murdoch

Koliko ste često izgovorili ili pomislili ,,Nismo se dobro razumeli’’, ,,Pogrešno ste shvatili’’ ili ,,Nisam tako mislio/la’’… Sva naša komunikacija zapravo je prevođenje onoga što nam drugi govore. U razgovoru uživo možemo iskoristiti pomoć neverbalnih vidova komunikacije (govor tela, boja i jačina glasa itd.), što nam u velikoj meri može omogućiti da bolje razumemo svog sagovornika, da imamo manje nesporazuma.

Prevodilačka agencija, tj. prevodilac, međutim, u pisanom tekstu na raspolaganju ima samo reči. Tako, tokom prevodjenja, prevodilac neprestano pravi izbor, presuđuje koja će reč od mnogih pobediti i biti upotrebljena u datom kontekstu.

Endrju Čestermen (Andrew Chesterman) u svom priručniku Može li teorija pomoći prevodiocima (Can Theory Help Translators) kaže da je prevodilac još u stara vremena najčešće predstavljan kao graditelj –

,,on prvo pažljivo rasturi zgradu (izvorni tekst), prenese cigle na drugo mesto (u ciljnu kulturu) i sagradi novu zgradu istim tim ciglama“.

Mnogo je priručnika iz oblasti traduktologije (nauke o prevođenju) koje proučavamo na fakultetu i onih koje kasnije nalazimo i koji nam svakako mogu biti od velike pomoći. Međutim, ne postoji čarobna formula ni u jednom priručniku koja će vam pomoći da preslikate tekst iz izvornog u ciljni jezik. Svaki tekst je priča za sebe, svakom od njih prilazite sa posebnom pažnjom.

Prevođenje za mene lično pre svega predstavlja jedan veliki izazov. Ali isto tako i veliku odgovornost. S obzirom na to da mali broj nas ,,freelance“ prevodilaca može sebi da priušti luksuz da prevodi tekstove samo iz određene oblasti, kada dobijem tekst koji treba da prevedem bilo sa srpskog na engleski ili sa engleskog na srpski, pre svega mi je bitno koliko dobro poznajem tematiku. To je trenutak kada bi prevodilac trebalo da pokaže odgovornost, kako prema naručiocu prevoda tako i prema samom sebi, jer postoje tekstovi kada morate da kažete ,,ja ovo ne mogu da prevedem’’.

Najuvreženija predrasuda onih koji se ovim poslom ne bave je da ukoliko znate neki jezik možete da prevedete svaki tekst. A ne razmišljaju o tome koliko reči u našem maternjem jeziku ima a da im ne znamo značenje. Tekstovi vezani za tehniku, na primer,  znaju da zadaju takve glavobolje. Ukoliko niste stručni upravo u toj oblasti, teško da možete sasvim precizno da prevedete tekst.

Druga predrasuda je da ukoliko imate rečnik stručnih termina taj posao možete sa lakoćom da obavite. Oni koji se bave prevođenjem znaju da, nažalost, ne postoji rečnik u kojem ćete naći sve što vam je potrebno. Čak i sa današnjom dostupnošću mnogih onlajn rečnika, glosara i sličnog, često imamo potrebu da konsultujemo stručnjake iz određene oblasti (vrlo često uz pomoć slikovnog rečnika) da bismo bili sigurni u preciznost prevoda.

Dakle, u ovakvim slučajevima nemate problem nepoznavanja stranog, već svog maternjeg jezika kada je reč o prevodu sa engleskog na srpski, a u suprotnom smeru, situacija je još komplikovanija.

Nasuprot tome, ukoliko zaključite da vi to možete, tada na sebe uzimate veliku obavezu da taj posao obavite najbolje što možete.

Ne postoji ,,savršeni prevod“.

Kao što ne postoji ni savršeno napisani tekst. Šekspir se svojevremeno hvalio da nikada nije obrisao nijedan stih. A njegovi kritičari (čak i neki obožavaoci) kažu da bi bilo bolje ,,da ih je obrisao na stotine“. Ono što, po mom skromnom mišljenju, prevodilac mora da uradi je da zadrži kvalitet originalnog teksta u svom prevodu. Kako nemamo prava da odličan tekst upropastimo svojim ,,mlakim“ prevodom, tako ne bi trebalo da imamo obavezu da loše sročen tekst unapređujemo i usavršavamo.

Stručni/neknjiževni i književni tekstovi

Ukoliko je reč o neknjiževnom, stručnom tekstu, prevodilačka agencija ima obavezu da zadovolji veliki broj kriterijuma – pre svega da vlada stručnom terminologijom, a ništa manje važna nije ni forma koju treba ispoštovati u ciljnom jeziku.

Ne mogu, i ne smem, ja da ,,izmišljam’’ naziv za nešto za šta već postoje opšteprihvaćeni izrazi koji se koriste u stručnoj literaturi u oba jezika. Ne može se u pravnom dokumentu ,,iskovati’’ prevod na engleski naziva nekog zakona ili propisa ukoliko njegov prevod postoji u registru Ministarstva pravde.

Isto tako, ne bi trebalo ,,na silu’’ prevoditi na srpski jezik termin iz engleskog jezika koji se kao takav, u svom originalnom obliku, već odomaćio u srpskom jeziku.

To se naročito odnosi na tekstove u vezi sa modernim tehnologijama i telekomunikacijama. Neki termini ostaju isti, samo transkribovani na srpski (selfi, foto sešn, SMS, onlajn, brendovi poput Najk patika, Gugla), dok neki od njih gube svoje značenje u ciljnom jeziku (kolačići i sl.) .

Medicinski izrazi, pak,  mogu biti malo lakši onima koji relativno dobro poznaju latinski jezik.

Kada je terminologija u pitanju, u neknjiževnim tekstovima najčešće jeste reč o preslikavanju teksta sa izvornog na ciljni jezik. Međutim, kad je reč o gramatičkim i sintaksičkim strukturama, ono o čemu ovde treba voditi računa je struktura i raspored reči u rečenici koji se razlikuju u dva jezika. U slučaju engleskog i srpskog jezika, pasiv je, na primer najčešći oblik u engleskom jeziku koji, s obzirom na to da nije ni u približnoj meri prisutan u duhu srpskog jezika, treba prevoditi korišćenjem, najčešće, povratnog ,,se“ a pritom koristiti aktivni vid (npr. it is considered = smatra se).

Književni tekst je, sa druge strane, potpuno drugačiji.

Dok stručan tekst prevodite samo u dve ,,faze“ – prevod i provera tačnosti, u slučaju književnog teksta ima ih, po mom mišljenju, najmanje četiri. Nakon što uradite radnu verziju prevoda treba proveriti da li ste napravili neku grešku ili nešto propustili, još uvek uporedo čitajući i originalni tekst i njegov prevod. U sledeće dve faze, međutim, treba posmatrati samo prevod.

Ja taj proces volim da zovem ,,prevod sa srpskog na srpski“ ili sa ,,engleskog na engleski“ jer ga tada posmatrate kao tekst koji na ciljnom jeziku mora da poseduje duh tog jezika, kao da je na njemu pisan (u meri u kojoj je to moguće). U poslednjoj fazi provere, kao čitalac morate učiniti sve da se finalna verzija ,,ne providi“, da kroz nju ne može da se vidi izvorni tekst.

Proza i poezija

Kod književnih tekstova uopšte, nije dovoljno biti samo odličan poznavalac oba jezika, već i sami morate imati dara za pisanje. Tu, zapravo, ne prevodite reč za reč, ne ,,preslikavate“ rečenicu, jeć prevodite ,,ideju za ideju“. Zadatak prevodioca je, zapravo, da na ciljnom jeziku kaže upravo ono što je autor u originalnom tekstu želeo da saopšti.

Kada je reč o proznim tekstovima (prevođenje knjiga), postoje dve vrste tekstova ,,teških“ za prevođenje.

• Prvi je onaj koji ima veliki broj nepoznatih reči (na primer, puno različitih vrsta biljaka i životinja) gde vrlo često posežemo za rečnikom, a na pojedinim mestima se ,,zaglibimo“ i ne možemo dalje jer adekvatan prevod nismo našli ni u jednom od dostupnih rečnika pa krećemo u potragu po stručnoj literaturi.
• Druga vrsta ,,,teškog“ teksta je ta gde su vam sve reči poznate, a ne uspevate da u prevodu rečenicu uspešno sklopite a da ne zvuči rogobatno, ili se izlažete riziku da ne prenesete uspešno originalnu poruku. Tada je često potrebno dugu rečenicu podeliti na dve ili više kako bi se doprinelo boljem razumevanju.

Prevod poezije, međutim, predstavlja poseban vid prevođenja

Da biste dobili dobar prevod morate zasigurno da posedujete urođeni dar za ovakvu vrstu književnog dela. Prilikom čitanja prevedene pesme, mi kao čitaoci, dobijamo samo zamagljenu sliku poruke originalne pesme, a lepota poetskog dela je najčešće izgubljena ili tek delimično preneta.

Postoje, na sreću, ,,blistavi’’ primeri prevoda poezije sa engleskog na srpski jezik. Oni zapravo, osim prevoda, predstavljaju u prepeve originalnih poetskih dela. Šekspira su, na primer, savršeno prevodili Sima Pandurović i Živojin Simić. Bajrona je, pak, na srpski najbolje prevela Prof. Ranka Kuić. Podsetimo se i Stanislava Vinavera.

Izgubljeno(-nađeno) u prevodu

,,Po svom poreklu, reč ‘prevoditi’ potiče od latinske reči koja znači ,,prenositi na drugu stranu’’. Pošto se prenosimo/prevodimo svuda po svetu, mi smo ,,prenošeni“ ljudi. Prirodno je pretpostaviti da se nešto uvek u prevodu/,,prenosu’’ izgubi. Ali ja čvrsto verujem da se nešto tu i dobije’’ – Salman Rushdie

Dok čitamo knjigu, mi kao čitaoci ne smemo da osetimo da je reč o prevodu. Prevod mora da bude u duhu jezika na koji je preveden, da sadrži fraze koje su svojstvene tom jeziku.

To je, verujem, makar delom ono na šta je veliki Rušdi mislio kad je rekao da se nešto i dobije. Jedna slika prevođenjem dobija svoje isto tako veličanstvene varijacije.

Tom obogaćivanju mogu u velikoj meri doprineti idiomi kojih ima u svakom jeziku i za koje, na sreću, u većini slučajeva postoje adekvatni prevodi. Ako je neko na engleskom ,,on cloud nine“ u srpskom je ,,na sedmom nebu“, a ako se nešto dogodi “out of the blue“ u srpskom je došlo ,,iz nebuha“.

Neki idiomi, nažalost, nemaju svoj ekvivalent i tada smo prisiljeni da ga prevedemo potpuno uobičajenim izrazom. Tom prilikom izneverili smo autora, i snažan izraz preveli vrlo blagim. Tako je engleski ,,couch potato“ , u srpskom samo ,,neko ko po čitav dan sedi ispred televizora“.

Stoga, prilikom prevoda, tekst nešto gubi a nešto dobije. Sa druge strane, i sam prevodilac uvek nešto izgubi, ali isto tako izlazi i bogatiji iz svakog prevoda. Dok tragate za najboljim rešenjima, najboljom reči, prisiljeni ste da mnoge ,,dobre“ reči nepovratno odbacite jer se morate odlučiti za najbolju. Isto tako, prilikom traganja po rečnicima, naiđete uvek na neku reč koja vam do tada nije bila poznata, ili pak steknete nova znanja iz teksta koji prevodite.

,,Pravođenje je putovanje preko mora od jedne do druge obale. Ponekad o sebi razmišljam kao o krijumčaru: prelazim granicu jezika sa svojim plenom od reči, ideja, slika i metafora. “ ― Amara Lakhous

Na kraju …     

U profesionalnaoj prevodilačkoj agenciji se uvek nakon završenog prevod otvori ista tema ,,Da li je ovo najbolje što možemo?“ i odgovor je najčešće odričan.

Uvek može bolje. Ali, ono čemu možemo težiti je da učinimo sve da prevod bude dobar, najbolji mogući.

Piše: Dragana Žigić. Dragana Žigić je profesor engleskog jezika i književnosti sa 25 godina iskustva.

Pored toga, bavi se prevođenjem, kako književnih, tako i neknjiževnih tekstova podjednako dugo.

Napisala: Valentina Branković

Jedan od najpoznatijih i najplodnijih helenista na prostoru bivše Jugoslavije, profesor Miloš N. Đurić (1892-1967) bio je istaknuti filosof, istoričar grčke književnosti, jezika i filosofije, profesor etike, akademik, a posebno: prevodilac sa grčkog, latinskog, nemačkog, engleskog i ruskog jezika. Radio je kao profesor u gimnazijama u Sremskoj Mitrovici, Zemunu i u čuvenoj Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1916–1928). Kasnije je predavao i na Filozofskom fakultetu u Beogradu i na Akademiji za pozorište, film, radio i TV.

Već u 7. razredu klasične gimnazije prevodi Eshilovog Okovanog Prometeja, u osmom razredu u originalu čita Aristotelovo delo O pesničkoj umetnosti. Kao maturant prevodi Cara Edipa sa grčkog, a nešto kasnije i Sofokleove tragedije Antigonu i Kralja Edipa.  Filosofiju je studirao u Zagrebu gde je diplomirao 1920. godine. Od kad je 1933. postao docent filosofije okrenuo se potpuno proučavanju grčke filosofije i književnosti, helenskom erosu i etosu. Tada piše eseje „Sapfo božanstvena“, „Tragedija Eshilova“. Od tog doba postaje pisac posebnog kova, posvećenik antičke književnosti i komparativnih studija. Od 1950. je sve više profesor.  Miša Đurić je između 1957. i 1963. godine bio na čelu Saveza književnih prevodilaca Jugoslavije.

Preko 400 stotina njegovih naučnih radova i prevoda svedoči o beskrajnom trudu i radu. Najviše se ogledao u proučavanju filosofije kulture i društvene vrednosti kulture. Saradnik je dve enciklopedije za pojmove klasične filologije, helenske i rimske mitologije i antičke filosofije.

Najvažnije filosofsko delo Problemi filosofije kulture se bavi savršenim čovekom, „onom koji se nije odmetnuo od celine sveta i prirode„.

U jednom radio intervjuu iz 1958. godine profesor Đurić je ispričao kako je pred Drugi svetski rat završio rukopis od 1000 strana Istorije helenske filosofije. Da bi ga spasio od bombi i razaranja, odneo ga je u biblioteku na Filosofskom fakultetu. Međutim, u toku poslednje godine okupacije, bombe su porušile Filosofski fakultet i biblioteku, a tako i njegov rukopis. Tako je propao njegov desetogodišnji rad.

Neskvadašnja ličnost, svestrani erudita Miloš Đurić je živeo po pravilima i u duhu idealnog helenskog sveta i kroz njega posmatrao realan svet. Sposoban da proceni osobu, više ga je interesovalo da li njegovi studenti umeju da misle i kako da to promišljeno saopšte. Imao je često običaj da kaže:

„...ako budeš pametan, možeš u datom momentu [to i to] naći i pročitati u mojim knjigama….nego reci mi svojim rečima…[itd.]„

Zahtevao je kritičko mišljenje i naročito lepo (pismeno i usmeno) izražavanje. Studente, ali i diplomce uvek je podsticao da pišu i pomagao im da objavljuju radove. Ustajao je rano, u pet sati, počinjao da piše u šest, i tako celog života.

Primum esse, deinde vivere, postremo philosophari
(Prvo postojati, pa živeti, a tek na kraju filozofirati)

Po ovom principu, u njegovoj filosofiji društveni život je primarniji u odnosu na duhovni život, etika od tehnike, kolektivno od individualnog. Svi narodi treba da doprinesu opštem napretku čovečanstva, veliki narod nije onaj koji ima veliku vojnu silu već „onaj koji se istakne u najvišoj i najpotpunijoj čovečnosti – u panhumanizmu“. Đurić zahteva da se odbace sve rasne, klasne, nacionalne, verske i ostale granice među ljudima i sve misaone istovetnosti.

Prevodilac Đurić

Ako ostavimo po strani prevode sa ruskog, engleskog i nemačkog koji su manjeg obima (nikako i manjeg značaja jer sadrže tekstove Berđajeva, Tagore, Adlera i Junga), Đurić je našu književnu riznicu obogatio klasičnim grčkim velikanima. Sećamo se monumentalnih prevoda i pravog dokaza lepote našeg jezika – Daničićevog Starog zaveta i Vukovog Novog zaveta (kojima nema ravne). Miloš Đurić je nastavio istu kulturnu misiju dragocenih prevoda sa starohelenskog i latinskog jezika. Grčku književnost smo u školi upoznali zahvaljujući njegovim divnim stihovima:  Grčke tragedije u izdanju “Veselina Masleše”iz 1982. godine i Cara Edipa u izdanju “Rada”iz 1978.

Pamtimo dobro jezičku umetnost i muzikalnost koja promiče kroz reči srpskog i grčkog jezika. Prevodilac Miloš Đurić je svakom narednom prevodiocu ostavio u nasleđe neizmernu vrednost, ali i izazov. Njegovi prevodi se odlikuju velikom jasnoćom i jezgrovitošću. Inteligentno je rešio pitanje jamba grčkog dvanaesterca u pesmama. Njegov jamb je sličan brzom govornom jeziku. U prevodu Sofokla osećamo svečanost u tekstu. Uzoriti i korisni prevodi su najkorisnija dostignuća u oblasti književnog prevodilaštva.

Nagrada „Miloš N. Đurić“ je tradicionalna nagrada Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Prvi dobitnik je bio Branimir Živojinović 1968. za Pesme Rilkeove, kasnije su laureati bili Kolja Mićević, Nikola Bertolino, Eugen Verber, Eros Sequi i mnogi drugi prevodioci.

Književni radovi

Među njegovim autorskim delima treba izdvojiti Vidovdansku etiku (1914) i Smrt majke Jugovića (1918). Zatim Đurićeve naučne radove, brojne predgovore, prevode tragedija Eshila, Sofokla, Euripida, Aristofana, stare helenske lirike, Ksenofonta, Lukijana…Paralelno sa dramskim piscima, Đurić je bio verni prenosilac filozofa: Platona, Aristotela, Seneke, Epikura. Veliki biograf Plutarh je takođe bio tema Đurićevog prevodilačkog rada. Životne priče Aleksandra Velikog, Cezara i drugih državnika atinskih i rimskih su legat Miše Đurića. Vrhunac prevodilačkog rada su dva bisera svetske književnosti Odiseja i Ilijada. U ovom prevodu tek vidimo spoj filosofa i istoričara sa jedne, i književnog stvaraoca i pesnika, sa druge strane.

Za studente istorije su bitni udžbenici Istorija helenske književnosti i Istorija helenske etike za koju je dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda 1961.

Tako je govorio Miloš Đurić

Svrha prevoda je, smatra Đurić, lepota i emocija koju dobijemo kao rezultat prenošenja nevidljivog smisla teksta vidljivim znacima drugog jezika, adekvatnim stilom. Za Letopis matice srpske piše u jednom tekstu 1960. godine:

• „Šta znači adekvatan stil? To je punina i gustina jezičkog izraza, jezička sažetost, muzička podloga reči i rečenica, organizovana sonorna celina, originalan emotivan efekat, intonacija i tonalitet prevodiočeva jezika koji, u danom slučaju, otkriva tajne izvore iz kojih može da dođe potreban zvučni efekat“.
• „Kao Helen što je bio familijaran sa celom vaseljenom: i sa bogovima i sa demonima, s vodama i valovima….i prevodilac treba da je familijaran sa svima umetničkim lepotama i odlikama oba jezika. Takav prevodilac daće kvalitetan prevod, a pod kvalitetnim književnim prevodom podrazumevam zračenje metempsihoze pesnikove duše i pesnikova mentaliteta u dušu i mentalitet prevodioca“.
• „Na kvalitet književnog prevođenja utiče: pristupati poslu ozbiljno i odgovorno; pravilno upotrebiti stil i jezik; nepoveravati prevodilački posao onima koji za njega nemaju dovoljno spreme; radi postizanja uspeha u prevodilačkom poslu, treba u časopisima da se što češče vrši savesna ocena objavljenih prevoda značajnih pesnika i pisaca i daje analiza prevodilačke tehnike“.

„Zvezdani časovi Miloša N. Đurića“

U knjizi „Zvezdani časovi Miloša N. Đurića„, autor Miroslav Jokić evocira uspomene iz vremena kada je kao student Pozorišne akademije šezdesetih godina slušao predavanja profesora Đurića. Ko želi da se malo bolje upozna sa radom profesora Đurića, iskreno preporučujem ovu dirljivu knjigu. Ne tako obimna knjiga puna je nostalgije i poštovanja.

Njegova predavanja su bila koloplet znanja, anegdota, duhovitih ispada, imao je sposobnost duha da misao svede na anegdotu, da svetle tačke Helena i antičkog društva prenese studentima. Analitičan do detalja, bio je poznat po energičnosti koju je širio kud god bi se kretao. Cenio je široko opšte obrazovanje, poznavanje naše kulturne prošlosti i znanje bar jednog stranog jezika.

Zarad potpunijeg portreta ovog vrsnog prevodioca i književnika, navešču nekoliko anegdota za kraj.

*          „Grčka složenica sa prediktom filo ima značenje ljubitelj, dok reč zofos znači mrak. Reč sofos znači mudrost, nauka. Dakle, ako si filozof onda si mrakoljubac, ali ako si filosof tada si ljubitelj znanja. Mnoge budalčine greše kad koriste pogrešnu reč! Ja ne mogu zato da kažem da si ti zom kad si ti som!“

*          Poznata je njegova reakcija na trenutak kad je kolaboracionistička vlada Milana Nedića, 13. avgusta 1941. na podsticaj Nemaca objavila Apel srpskom narodu u kom poziva na borbu protiv komunista (i za saradnju sa Nemcima). Za dva dana Apel je potpisalo 411 uglednih ličnosti među kojima: Milan Kašanin, Vladimir Velmar Janković, Tanasije Dinić. Miloša Đurića je na vratima Kolarca zaustavio jedan kolega sa fakulteta (kompozitor i muzičar) nagovarajući ga da potpiše Apel. Profesor Đurić je odvratio: „Lako je tebi , ti u duple sviraš, ali ja predajem etiku, politički moral„. I nije potpisao. Niti on, niti Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Stanislav Vinaver. Nedugo zatim je odveden u Banjički logor. Preživeo je. Pušten je septembra 1943. godine, na fakultet se vratio posle oslobođenja.

*          Jednom prilikom u odeljenju periodike biblioteke grada Beograda u ulici Moše Pijade okupilo se stotinak slušalaca. Povod je bio promocija Platonovog dela Država u prevodu Miloša Đurića.

„Platon je narod, pripadnike države, delio u tru grupe. Jedni rade za nju i u njoj, drugi je brane, a treći upravljaju njome. A da bi bilo demokratije kao nužnog zahteva u odnosima između ove tri grupe, svi moraju da imaju ista primanja! Ovo sa dozom utopije zaključuje Platon… A naši upravljači grabe li grabe!“ Studenti među publikom su se strašljivo osvrtali, a profesor Đurić je jačim glasom viknuo kako oni koji upravljaju moraju imati granice, ali ih nemaju:  „Ni od naroda koji po njima vlada, ni od njih samih kojima bi trebalo da vlada politički moral!„

Još od gimnazijskih dana bio je obuzet misaonim traženjem puta: kako čovek (kao jedinka) da osmisli svoj život i istinski živi u harmoniji u zajednici? Ali, nije mogao sam doći do odgovora. Za dostizanje sreće u društvenoj zajednici potrebna je kolektivna svest, pregalaštvo i vrednoća svakog pojedinca, kao nekad u antičkom društvu. Žalim što nisam rođena ranije, da sa ushićenjem slušam predavanja profesora Đurića. Utehu pruža to što nad nama ostaje da zrači njegova visoko moralna ličnost, njegovo jedinstvo reči i čistota misli. Samo je ovakav prevodilac mogao da traži savršenstvo od drugih jer ga je i sam u visokom stepenu posedovao. Savršeni prevodilac Miloš N. Đurić.

Napisala: Valentina Branković

Jedna od osnovnih usluga prevodilačke agencija Libra je profesionalni prevod svih vrsta tehničke dokumentacije uključujući i dokumenta vezana za uvoz automobila. U zavisnosti od jezika, roka i neophodnosti overe od strane sudskog tumača, standardni okvir možete pogledati na strani cene prevoda.

U ovom tekstu želimo otići korak napred u svet automobilizma. Pred vama je zanimljiva, mogli bismo slobodno reći enciklopedijska priča o četvorotočkašima sa početka prošlog veka iz pera naše drage Valentine Branković. Počinjemo!

Automobili u Beogradu 1920-1940

Između dva svetska rata, Beograd je društvena sredina raspeta između starog i novog, tradicionalnog i modernog. Taj prelazni karakter beogradskog društva je bio vidljiv ne samo spolja, u arhitekturi, privredi, nego i duhovno, socijalno, u mentalitetu stanovnika.

„Šta da ostane pri starom životu, a u čemu da se saglasimo sa novim?“ pita se kjiževnik Vladimir Velmar Janković.

U Beogradu je 1921. godine živelo 135 hiljada ljudi, a deset godina kasnije 266 hiljada ljudi. Beograd se dakle razvijao veoma ubrzano. I svi su težili da budu pravi žitelji Evrope i da u svoj život unesu nešto moderno i dinamično.

Preskočićemo onaj period pojave fabrika, livnica, avio-industrije (Ikarus, IMT, Vlajković) i zapitati se – šta je Beograđaninu značio automobil između dva svetska rata?

Nije automobil bio samo tehnološka pomodnost, već i simbol napretka, simbol Evrope i slobode. U Beograd je tek pred Drugi svetski rat modernom kaldrmom popločana polovina ulica.

Čudo brže od fijakera

U Beograd je prvi automobil došao 1903. godine. Nabavljene su mašine za čišćenje ulica, a trebalo je obezbediti i majstore, delove za to čudo brže od fijakera koje  vam ne zaprlja cipele dok se vozite. Motorizacija je postala egzotika. Trgovci, majstori, vozači su bili ti koji su zajedničkim snagama „dogurali“ automobil u sirotinjsku čaršiju beogradsku.

Zamislite taj entuzijazam, upornost i dovitljivost!

Za samo 8 godina – od 1923 do 1931. trgovinska radnja automobila „Albion, Trifunović i Todorović“ prodala je 650 automobila. Brojne strane firme su imale svoje zastupnike u Beogradu „Packard„, „Dodge„, „Ranault„, „Ford„. Prodaja automobila, otkup havarisanih automobila, prodaja rezervnih delova i pratećih materijala išla je preko privatnih kompanija „Velauto„, „Đokić i Vučo„, „Automotor„, „Jugoškoda„.

Karoserije putničkih automobila do Prvog svetskog rata podsećale su na fijakere i pravljene su od prirodnih materijala (drvo, koža) i metala (bakar, čelik, mesing). Luksuzni automobili su predstavljali spoj vrhunskog zanatstva i moderne tehnologije. Na primer, prostor za prtljag nije postojao, u tu svrhu su postojali posebno napravljeni koferi koji su stavljani na spoljašnji deo karoserije, na krov ili kakve rešetke bočno. Odeća je bila specijalna i štitila je od vetra i prašine, pa su obavezni bili: ogratači od samurovine ili ćebad, kaput od kože, kape, štitinici za uši i naočare sa specijalnim staklom (Đenka ih nosi u Maratoncima).

Grejanja nije bilo pa je u automobilu postojala posuda sa vrelom vodom ili vrele cigle.

Pionirski pokušaji (i uspesi)

– Prvo prikazivanje svetskih automobila u Beogradu dogodilo se na Prvom međunarodnom Sajmu automobila, septembra 1937. Tada je 493 jugoslovenskih i 390 firmi iz inostranstva prezentovalo svoje nove modele.

– Automobili su prvo počeli da se nabavljaju za vojsku naravno. Godine 1909. komanda šalje 10 vojnika ondašnje srpske vojske u Švajcarsku da se obuče „u šofiranju i opravljanju automobila„. Automobili marke kadilak i ševrolet su vozili oficire.

– Prvi sanitetski automobil nabavljen je 1911, a prva motorna vatrogasna kola (sa auto-lesticama) na poklon iz Nemačke u Beograd stižu 1923. godine.

– Prvi autobusi u gradskom saobraćaju su se pojavili 1925. (Lanča, Mercedes benc).  Autobus je bio „automobil koji služi za opštu upotrebu, a može istovremeno da primi više od 6 putnika ne računajući šofera i konduktera„.

– Prva benzinska pumpa nalazila se u Beogradu kod kafane „Topola“ na početku Dečanske ulice. Prodaja petroleuma i benzina posle I Svetskog rata imala je sedište u Knez-Mihailovoj 15 „Standard oil company New York„.

– Razne naredbe o bezbednosti u Upravi grada Kraljevine Jugoslavije u vezi registracije, ispravnosti, brzine, mimoilaženja, signalnih uređaja, kvarova i drugih regulativa donete su od 1921 do 1929. godine. Evo jednog primera saobraćajne knjižice (sada vozačka dozvola):

– Prve garaže u međuratnom periodu nastale su 1919. godine. Pored Dvorske garaže, garaže Direkcije tramvaja i osvetljenja, garaže PTT-a, Beograd je imao i 20 manjih i većih garaža koje su ispunjavale potrebe bogatijih vlasnika automobila. Tu su se popravljali automobili i zamenjivali delovi. Prva garaža je otvorena u ulici Kraljevića Marka 7, nedugo zatim u Kraljice Marije 21 i tako redom.

Muzej automobila, početak

Garaža u Majke Jevrosime 30 podignuta je na imanju Vlajka Kalenića, kao prva moderna garaža sa ciljem čuvanja i prodaje automobila – izložbeni prostor. Zgrada Muzeja nosi naziv „Moderna garaža“.

Prvi projekat za garažu uradio je 1929. godine arhitekta Valerij Staševski.

Vrednost građevine je bila tadašnjih 500.000 dinara, a zgrada je imala i centralno grejanje, perionicu, uređaje za mazanje i održavanje kola sa kapacitetom od oko 40 automobila. Uzori su mu bile garaže u Londonu, Parizu i Berlinu. Namena garaže je bila: da poslovni ljudi koji sami voze kola imaju sav komfor i tehniku za održavanje svojih skupih četvorotočkaša.

To je podrazumevalo laki servis, čuvanje, održavanje, ali i izlaganje automobila bogatih Beograđana. I sama garaža se nalazi u zaštićenom objektu, nepokretnom kulturnom dobru. Od kada je marta 1994. Muzej automobila osnovan, stalno je otvoren i prima posetioce.

Modeli automobila u kolekciji Muzeja

Osnivači Muzeja automobila su Skupština grada Beograda i Bratislav Petković, kolekcionar iz Beograda, vlasnik zbirke istorijski značajnih automobila i arhivske građe o razvoju automobilizma u nas. Petković je srpski reditelj, dramski pisac i političar. Poseduje zbirku od oko 100 automobila (polovina ih se nalazi u zgradi Muzeja). Zbirka sadrži stare i retke automobile, koji imaju poseban značaj za upoznavanje razvoja i tehničkog napretka automobilizma kod nas i u svetu.

Zanimljivo je da su svi automobili u voznom stanju, vlasnik Muzeja neke povremeno odveze, a druge doveze i tako osveži postavku.

Prvi automobil koji je Petković kupio za svoju kolekciju 1966. je bio Ford T, napravljen 1925. godine, prvi automobil rađen u velikoj seriji, na montažnoj traci. Nekada dostavno vozilo u lošem stanju, prepravljano više puta u domaćoj radinosti, danas je potpuno opravljeno. Ali, on nije najstariji automobil u muzeju. Najstariji je Marot-Gardon, tricikl iz 1897. godine, sa De Dion Bouton motorom zapremine 173 kubnih centimetara i jednom i po konjskom snagom. Veteran je i francuski automobil Charron iz 1908. godine

U kolekciji su i automobili iz 50-ih, 60-ih i 70-ih godina XX veka, evo samo nekih: Mercedes 300 C – kabriolet D, poznat kao Adenauer iz 1956. godine, Jaguar MK2, iz 1963. prvi sportski luksuzni auto, Cadillac de ville kabriolet iz 1957. godine.

Kolekcija obuhvata originalne i restaurisane automobile među kojima se ističu: Ford iz 1902, Lancia Lamda iz 1925, Citroën B10 iz 1926, Buick 28-58 Opera coupe iz 1928, Škoda R6 iz 1929, Aero 10 iz 1929, Aero 50 kabriolet 1z 1941. godine, Alvis iz 1930, BMW 327/328 iz 1938.

Mesto je našao i Titov Mercedes i „fića“.

U Muzeju su izloženi i automobili koji su privatni i tu se „čuvaju“. Prava je uživancija videti pravi žuti Reliant Robin na tri točka (isti onaj koji su vozili Del Boj i Rodni u seriji “Mućke”). U garaži su nekada bili smešteni i automobili učesnika prve beogradske međunarodne automobilske i motociklističke trke, održane 3. septembra 1939.

Teško je reći koji je najvredniji primerak u zbirci, jer oni i nemaju pravu novčanu vrednost. Mora se uzeti u obzir i lična istorija vlasnika i automobila, istorijski kontekst. Zbog toga Fordov Model T ima najveću vrednost jer je među prvim masovno proizvedenim automobilima na svetu.

Nisu samo automobili …

Muzej poseduje prateću opremu: točkove, trube, fenjere, radioaparate, alate, vozačke dozvole, postere, trgovačke reklame, registarske tablice, prve saobraćajne propise i zakone. Zatim zbirka fotografija, dokumenata, maketa, reklama, starih alata i opreme, kao i biblioteka sa više hiljada naslova, vitrina sa ličnim stvarima Sretena Kostića, prvog šofera u Srbiji (vozač kralja Petra).

Tu su i slike starih benzinskih pumpi, među kojima se izdvaja “Kod slepog šofera” Bože Tvrdišića. Muzej organizuje snimanje obrazovnih emisija i filmova, scenske događaje i druge prigodne oblike kulturno-obrazovne delatnosti u cilju popularizacije istorije automobilizma. Muzej je do sada organizovao nekoliko izložbi i manifestacija, kao npr. obležavanje Gran Prix trke ili Concours d’Еllegance.

Pozorišne predstave

U „Modernoj garaži„ igrani su sledeći pozorišni komadi čiji je autor vlasnik Bratislav Petković. On je u ovom kamernom pozorištu i dramaturg i scenarista i reditelj. Prva predstava bila je Gran prix, u kojoj je korišćena dokumentarna građa o čuvenoj trci održanoj 1939. na stazi Kalemegdana. Druga je predstava bila Legija časti a treća Cvetovi zla.

U Muzeju se okupljaju ljubitelji automobilizma i kolekcionari muzejskih automobila. Muzej ima veliki kulturno-istorijski značaj, a sarađuje i sa institucijama nauke i obrazovanja. Pruža stručnu pomoć sopstvenicima i korisnicima muzejskih automobila i daje uputstva za njihovo čuvanje i održavanje. Ovo je jedinstveno mesto koje čuva automobilsko nasleđe i istoriju automobilizma. Muzej automobila ima i svoju stranicu na fejsbuku i svoj zvanični sajt.

Napisala Valentina Branković

U danu prologa na Bitefu otvorene su četiri izložbe na kojima su posetioci mogli da pogledaju delić istorije Bitefa koji ove godine slavi svoj 50. rođendan. Ovaj festival je i posle pola veka svog postojanja najznačajniji u Istočnoj Evropi i jedan od najznačajnijih u Evropi. A izložbe su uvrštene u program manifestacije Dani evropske baštine – Kulturno nasleđe i zajednice – živeti s nasleđem.

Prva izložba – u zgradi RTS-a koncipirana je tako da sadrži 5 različitih „soba“, a svaka od njih predstavlja jednu dekadu Bitefa. U svakoj od njih se nalazi televizor i par komada nameštaja iz tog perioda, a zidovi su oblepljeni isečcima iz novina Ludus. I zaista, utisak je kao da ste otputovali par decenija nazad u prošlost i prisetili se kako su nekad izgledale dnevne sobe… Dovesti nove pozorišne tendencije u ono vreme, razbiti koncept socrealizma i uvesti modernu, bilo je više nego poduhvat. Prva dama Bitefa, njen osnivač, Mira Trailović, smeši se zajedno sa Jovanom Ćirilovim na jednoj od slika na zidu ovih sobica… Ima i zašto. Bitef festival je ostao i opstao sve ove godine, prolazeći kroz razne turbulentne periode, kroz duh vremena koje je s pravom dobilo naziv „na leđima mahnitog bika“. A RTS je od samog početka bio i ostao podrška Bitef-a. Hvala mu na tome.

Izložbu u galeriji RTS-a otvorio je Nebojša Bradić, a takođe se obratio i posetiocima Ivan Medenica, umetnički direktor Bitef-a. U malom holu će se svakog dana prikazivati predstave snimljene tokom prve dve decenije Bitefa, pa će posetioci još neko vreme moći da uživaju u ovom zanimljivom „vremeplovu“, kao i u ostalim izložbama.

Do druge izložbe došli smo uz pomoć instrukcija putem megafona u koji je govorila i predvodila nas ulicama Beograda duhovita Jelena Bogavac, zajedno sa Ivanom Medenicom. Veoma uzbudljivo je bilo hodati zvezdanim stazama Bitefa kroz grad (u bukvalnom smislu – trotoari su oslikani bitefovskim zvezdicama), zaista kreativno osmišljeno. Prepešačiti taj deo užeg centra grada sa poštovaocima teatra i obići četiri izložbe u roku od dva sata bio je svojevrsni doživljaj.

Drugu izložbu u Ateljeu 212 otvorila je Borka Pavićević, uz govor koji nas nije ostavio ravnodušnim. Govorila je o jednoj epohi gde je svako radio, a nije „odrađivao“ posao; kada se pozorište poštovalo, a ne dolazilo u njega da se „ispoštuje“. Kako je Bitef institucija, veoma retka, koja je nadživela svoje osnivače, što je redak slučaj u našoj zemlji. I još par zanimljivih anegdota iz vremena prvih godina Bitefa.

Treba napomenuti kako je Bitef ponikao u Ateljeu 212, pa je shodno i konceptu festivala određeno da se umetničke fotografije sa Bitefa izlože na zidovima i prozorima zgrade Ateljea, okrenuti ka ulici i time budu otvoreni široj javnosti.

Treća izložba u galeriji New Moment-a predstavila je plakate koji su pratili Bitef kroz njegovo postojanje. Svaki od tih plakata je malo remek delo, poziv na filozofiju, simbol jednog vremena, jedne godine. Vredi pogledati.

I poslednja u nizu izložbi, možda i najzanimljivija od svih – Bitef u Bitefu. Instalacije sa umetničkim fotografijama sa predstava festivala oko osvetljenih abažura je slikovito prisećanje na mnoge komade, premijere, glumce koji su došli u Beograd, osvojili ga ili pak, bili loše ocenjeni od strane publike ili kritike svojim avangardnim pristupom u ono vreme.

Bilo kako bilo, Bitef nastavlja da intrigira publiku, ne ostavljajući je ravnodušnom. Prijatan utisak ostaje sa prologa festivala kada nakon posete četiri izložbe i prve pogledane predstave koja je usledila upravo u Bitef teatru, vidim kako pozorište uspeva da privučei i izrazito mlade ljude, u eri postinformatičkog društva i moderne tehnologije.

Teatr Polski Bidgošč, Poljska
Autori: Jolanta Janičak, Joana Krakovska, Magda Mošijevič i Viktor Rubin: Jolanta Janiczak, Joanna Krakowska, Magda Mosiewicz, Wiktor Rubin
Video-materijal: Mikołaj Walenczykowski
Igraju: Grzegorz Artman, Marta Malikowska

U danu prologa 50Bitef16 festivala izvedena je predstava Kantor Downtown u Bitef teatru. Iako je većim delom, zapravo, video projekcija intervjua američkih umetnika koji govore o radu poljskog reditelja Tadeuša Kantor, dva glumca paralelno sa projekcijama iznose probleme savremenog teatra i simbolizuju glas ne samo umetnika, stvaraoca i mislioca, već i ljude iz radničke klase, pojedince zatočene u eri vladavina moćnih korporacija.

Predstavljanje načina rada reditelja Kantora široj, a naročito mlađoj publici (idealista i borac za autentičnost u teatru) od izuzetnog je značaja za negovanje kritičkog senzibiliteta i obrazovanje iste. Zanimljivo je bilo saznati, iz ugla gledaoca, kako je izgledala američka underground umetnost, kako su nastajale neke od kultnih predstava u vreme hipi pokreta (Kosa), šta je za umetnike značilo formalno obrazovanje, a šta istraživanje novih formi na njujorškoj avangardnoj sceni. U tom smislu se predstava odlično nadovezala na izložbe o Bitefu koje su otvorene neposredno pre izvođenja.

Iako je, po meni, jedini nedostatak ove predstave što je video materijal dominantan u odnosu na glumu, sadržajem koji nosi u celini itekako može da se svrsta u bitne. Jer, upravo je to komad koji pokreće mnoga pitanja, suštinska ne samo za umetnike i teatar, već i za pojedinca koji traga za svojim mestom pod suncem u eri modernog haotičnog bivstvovanja.

Pitanja koje postavlja Kantor Downtown su pitanja identiteta umetnika (da li da ostane dosledan ideji i viziji, iako se njegova genijalnost graniči sa ludošću), da li autoritativan i surov stav reditelja prema glumcima može da se opravda genijalnošću vizionara, da li glumci mogu da prežive radeći posao koji vole, da li je umetnost u svojoj dubini tragična…

Raskol između autentičnog i komercijalnog, istraživačkog i standardnog pristupa umetnosti, kako smo i utvrdili, postoji svuda u svetu, čak i na novom kontinentu. I nije samo pitanje slobode izražavanja u umetnosti koje postavlja ova predstava. Diskutuje se i otvoreno govori o slobodama življenja i postojanja.

Glavno pitanje kojim se predstava završila i koje je ostalo da „visi u vazduhu“ bilo je da li pozorište uopšte ima smisla i uticaja u političkom svetu u kom živimo. Na nama je da razmislimo o odgovoru.

Piše: Jasna Grubić

“Pozorište je nešto jedinstveno. Ono okuplja i spaja slikarstvo, skulpturu, ples, muziku, poeziju i arhitekturu. Sve se to spaja u pozorištu. Dovedite ljude iz različitog ekonomskog, političkog i socijalnog miljea da u tom forumu zajedno podele nešto… Moramo podržati i zaštititi institucije i festivale kao što je Bitef. Ako izgubimo kulturu, gubimo svoje pamćenje.”

– reči su koje je sinoć u Narodnom pozorištu u Beogradu, na otvaranju pedesetog Bitefa izgovorio Robert Vilson, čuveni američki pozorišni reditelj, dramski pisac i trostruki bitefovac (“Vojcek”, “Pismo kraljici Viktoriji” i “Ajnštajn na plaži”).

Jubilarni 50. festival otvoren je u svečanoj atmosferi, uz prisustvo mnogih stvaralaca iz zemlje i inostranstva koji su obeležili njegovu istoriju, ali i uz podsećanje na one koji su ostavili neizbrisiv trag – Miru Trailović i Jovana Ćirilova.

„6 & 7“ – TELO U SVOJOJ ČISTOTI

Plesno pozorište TAO, Peking, Kina
Koreografija: Tao Je
Igraju: Fu Liwei, Mao Xue, Li Shunjie, Yu Jinying, Huang Li, Ming Da, Hu Jing

Da život počinje u pedesetoj, što reče neko na otvaranju festivala, mogli smo se uveriti već iste večeri. Apstraktna, minimalistička i svedena na pokret, muziku, i svetlo u prvom delu,  i na pokret i glas u drugom, predstava „6 & 7“ plesnog pozorišta “Tao” iz Pekinga predstavlja otelotvorenje taoističkog principa, čist jin i jang.

Predstavu „6 & 7“ čine dva dela trilogije “Prava linija”, koreografski veoma slično postavljena, s nizom repetitivnih pokreta, a istovremeno scenski različita u pogledu svetla, zvuka i kostima.

Deo “6” istražuje granice kretanja ljudskog tela stavljajući u fokus želju koreografa da ispita mogućnosti pokreta koji ne polaze iz ekstremiteta, već iz kičmenih pršljenova. Scena je mračna, poredak šest igrača je linearan,– u vidu naizgled statične dijagonale, a dinamika se gradi neprekidnom repeticijom pokreta, što zajedno s muzikom i dramatičnim bočnim i pozadinskim osvetljenjem stvara pravi scenski spektakl  zapljuskujići publiku talasom čiste energije.

Deo “7” nadograđuje eksperiment započet u “6” dodajući pokretu glas. Jedini zvuci na sceni su glasovi igrača koji sa pokretom čine jedinstvo. Scena je svetla, postavka igrača je istovetna kao u delu “6”, linearna dijagonala, samo što ih sada ima sedam. Za razliku od prethodnog dela, gde muzika učestvuje u  prenošenju energije pokreta, ovu ulogu sada preuzima glas.

Elementi scenografije i kostima  svedeni su na minimum. Kostimi su krajnje asketski. Suknje na crnim  jednostavnim kostimima u prvom delu tu su da podrže i naglase kretanje, dok beli trikoi u drugom delu predstavljaju samo  opnu oko ljudskog tela.

Koreograf predstave je Tao Je, priznati kineski umetnik koji traga za novim formama u pokretu.  Pokret je fluidan do te mere da niz igrača na trenutke izgleda  poput materije koja prelazi iz jednog oblika u drugi,  stvarajući utisak  neprestanog kretanja. Igrači koriste svaki deo tela, pršljenove, zglobove, kožu i glas kao univerzalni jezik kojim komuniciraju sa publikom. Tao Je eksperimentiše s elementima koji su van tradicionalnih obrazaca i istražuje granice ljudskog tela prikazujući čistotu forme i pokreta  na spektakularan i jedinstven način.

Produkcija Choy Ka Fai, Nemačka/Singapur
Koncept, režija, dokumentarni film: Choy Ka Fai
Izvođači, koreografi: Rianto, Xiao Ke, Zihan
Dramaturg:  Tang Fu Kuen

Petog dana 50Bitefa16 na sceni Raša Plaović u Narodnom pozorištu prikazana su dva izvođenja u okviru jednog umetničkog projekta – SOFTMACHINE: Rianto + Sijao Ke x Cihan. I to kakva izvođenja – prava bitefovska, raskošna u svojoj slojevitosti. Ona koja nam postavljaju pitanja, koja čine da dugo mislimo o njima, i koja ne možemo da zaboravimo jer svojom ekspresijom i simbolizmom ostaju trajno urezana u našu memoriju.

Ova dva izvođenja sasvim direktno dramatizuju stanje u unutrašnjem privatnom prostoru, a opet u širem kontekstu rigidnog političkog sistema, istražujući mogućnosti koje su jednom umetničkom biću na raspolaganju ili ne. Upravo taj aspekt predstave bih najviše istakla i pohvalila – istraživanje pokreta, jezika tela, plesnog izraza, a ujedno i traganja za otvaranjem i otkrovenjem.

Najpre o prvom delu predstave. Dva izvođača, Xiao Ke i  Zihan, svojim umetničkim stvaralaštvom pokušavaju da izađu iz okvira komunističkog sistema. Oni se ne bore protiv sistema, kako kažu. Oni samo prikazuju realnost i svakodnevicu umetnika u Kini.  Scenografija je minimalistička, sa jednim centralnim motivom, sasvim simbolično, ogromnom crvenom tkaninom koja je uvek prisutna na sceni.

Na početku ta tkanina služi kao paravan iza koga se ispituje umetnik – za koga radi, čime se bavi, sa kim se druži, zašto se bavi umetnošću. Dozvolu za izvođenje traže samo u Kini, ne i van nje. Kasnije, ta tkanina je na podu i po njoj pleše umetnica Xiao Ke. Pred kraj plesa, umetnica ne može da izvede plesni okret, jer joj noge, opet simbolično, bivaju upletene u crvenu tkaninu.

Retorička gradacija koja sledi dramatizuje unutrašnje stanje umetnika – kako se oseća, pitanje koje se ponavlja na desetine puta. Paralelno se kida i seče makazama crvena tkanina. Na kraju, pokidanim delovima tkanine obmotavaju glavu i telo i polako, kao u grob, ležu jedno pored drugog.

Iako kao pojedinci bivaju poraženi od strane sistema, prikazivanjem onog što je apsurdno u okolnostima pod kojima žive je način da se pokaže da je suprotno moguće, način da se pronađe put oslobođenja. Iako na sceni bivaju poraženi, svojom umetničkom strategijom oslobađaju ljudski um i jezik tela i bore se protiv kontrole mišljenja i propagande.

Treba spomenuti i video projekcije u obliku dokumentarnih filmova koje prate plesni aspekt predstave, gde se publika upoznaje sa teškim uslovima života umetnika u Kini, pognutih pod ideologijom koja obesmišljava ljudsko postojanje.

Drugi deo predstave u kome je centralni i jedini izvođač sa Jave, Rianto (pored isečaka iz dokumentarnog filma koji se projektuju u toku izvođenja), vodi gledaoca kroz lične metamorfoze, kako fizičke, tako i mentalne, a uzvišena umetnička forma čini da se umeće gledanja pretvori u sagledavanje.

Anima i animus podjednako prisutni u istoj personi vrhunskog umetničkog senzibiliteta, bivaju oslobođeni  kroz plesni izraz, i vode publiku u  novi nivo svesti, o kome možda nije nikada razmišljala. Gde je granica između svetla i tame, između ženskog i muškog principa i da li je to uopšte bitno, pitanja su koja se otvaraju pred publikom. Kako kaže sam izvođač, za njega u plesu ne postoji muški i ženski rod. Performansom kojim nas je opčinio argumentuje ovakvu izjavu.

I u ovom delu predstave treba pohvaliti scenski pokret, telesni identitet, energiju i posvećenost, davanje, uvežbanost. Istraživanje, pre svega. Gledati ispred sebe prave umetnike, koji to nisu samo na sceni, već i privatno žive umetnost, budi osećaj poštovanja.

Lični protesti umetnika i sloboda forme kojoj teže ovoga puta je došla na Bitef sa Istoka. Istrajnost i posvećenost njihovoj aktivnosti je dragocena.  Pravo na različitost i autentičnost, govor tela koji prevazilazi apsurd, a ujedno predstavlja efikasnu strategiju ka ličnim i društvenim promenama, omogućava individui da se iznova spoznaje, stvara i menja kroz umetnost.

Ešel 1:1, Pariz, Francuska
Koncept: kolektiv „Enciklopedija reči“ i Žoris Lakost;
Kompozitor i reditelj: Žoris Lakost
Treneri glasa: Valérie Philippin, Vincent Leterme
Dikcija:  Azhar Abbas, Amalia Alba Vergara, Mithkal Alzghair, Sabine Macher, Soren Stecher-Rasmussen, Ayako Terauchi Besson
Učestvuju: Vladimir Kudryavtsev, Emmanuelle Lafon, Nuno Lucas, Barbara Matijevic, Olivier Normand

„Enciklopedija reči“ je naziv kolektiva iz Pariza koji je oduševio publiku šestog dana 50. Bitefa izvođenjem „Svite br.2“ u Pozorištu na Terazijama. Baš tako – „Enciklopedija reči“ mogao bi da bude i naziv njihove predstave, jer je enciklopedijski maraton reči. Koliko smo samo reči čuli te večeri, na koliko jezika, kakvim tempom, u kakvom izvođenju! Još jedna prava bitefovska, naobična i istraživačka predstava.

Glumačka ekipa od pet izvođača bez ikakvog teatarskog prerušavanja izgovara delove tekstova iz raznih situacija na raznim jezicima… Fragmenti tekstova koji su korišćeni u predstavi nisu slučajno odabrani – od propagandnih novotarija, površnih informacija, političkih objava, preko razgovora prilikom porodičnih konflikata, ljudskih patnji i nesreća, žalbi klijenata, do ljubavnih izjava i rijaliti programa. Od čitanja finansijskih izveštaja, do uvođenja u hipnozu ili govora brokera na berzi. I šta još sve ne. A svaki od tih delova nosi neku poruku. I ne ostavlja ravnodušnim.

Predstava u celini čini impresivni kolaž od reči i ritma i izaziva u svakom trenutku određenu senzaciju kod publike. I homogena i heterogena u isto vreme. Puno puta u toku izvođenja smo se smejali, ali i čudili i divili, razmišljali. Ironija je takođe dosta prisutna kroz ceo projekat.

Fragmenti u predstavi su i politički, i lični, i društveno odgovorni. Taj intelektualni dijalog između teksta i umetnika je, ustvari, dijalog koji umetnik vodi sa svetom koji ga okružuje. I bez prevoda svih tih jezika, koji se često projektovao istovremeno, mogli bismo da razumemo kontekst, snagu reči, njihov odjek. Dobro je što su reči dobile glavnu ulogu. Jer one su najjače ljudsko oružje i oruđe. Uz pomoć koga se stvara, ali i uništava, štiti i napada, bodri i sabotira. I ne samo reči, u semantičkom smislu, već i njihov zvuk, ritam, dikcija, melodija, intonacija. Njihova moć.

Ovaj projekat je odraz slike modernog života, poput hrpe razbijenih slika i odraza, niza delova koji ne mogu da se spoje u celinu, jer anarhija modernog doba kao da razbija ljudski integritet i oduzima snagu celovitog mišljenja i bića.

U toku predstave je bilo i tišine. I tišina uvek nosi neku poruku, ne ćuti.

Kao da još uvek čujem kako odzvanjaju reči u predstavi, toliko je živa i puna ritma. Akteri koji su izneli svu tu neverovatnu količinu teksta sa naizgled neverovatnom lakoćom, ne zastajkujući ni za sekund, bili su pozdravljeni izuzetnim aplauzom. Zasluženo.

A ja bih za kraj rekla još samo jednu reč – bravo!